Марксизам!!!

Ići dole

Марксизам!!!

Počalji  Jefto taj Čet Apr 16, 2009 1:22 pm

Као и остали социјалисти, Маркс и Енгелс предсказивали су крај капитализма и свих система у којима су, по њима, радници експлоатисани. Али док су ранији социјалисти, њихови претходници, били наклоњени дугорочним друштвеним реформама, Маркс и Енглес су веровали да је светска револуција неминовна и да се само тако може ући у социјализам.

Карл Маркс

Аргументујући неопходност пута у комунизам, марксисти су доказивали да је главна карактеристика човековог живота у класном друштву отуђење (алијенација), а једино се у комунизму у потпуности може остварити концепт слободног човека. Овде Маркс следи Хегелаов концепт по ком слобода није само одсуство присиле, већ акција (делање) које има морални садржај. Даље, марксисти су сматрали да ће комунизам људима омогућавати пуну слободу деловања, али и да ће људе стављати у такве међусобне везе и односе у којима неће бити потребе ни за каквом експлоатацијом човека по човеку. Док је Хегел сматрао да је етички живот човека кроз историју углавном био вођен идејама, за Маркса комунизам настаје и развија се из материјалне базе, а нарочито развојем средстава за производњу.

Марксисти тврде да ће процес класних сукоба и револуционарне борбе резултовати победом пролатеријата и успостављањем комунистичког друштва у коме ће приватно власништво временом нестати и где ће средства за производњу и живот припадати заједници. Сам Маркс је мало написао о животу у комунизму, дајући само најосновнији опис комунистичког друштва. Јасно је да се ради о друштву обиља у којем је човеково делање подложно минималним ограничењима. У популарном слогану који је усвојио комунистички покрет, комунизам је свет у ком ће "свако давати према својим могућностима, а примати према својим потребама". "Немачка идеологија" је једно од неколико Марксових дела који разрађују комунистичку будућност:

"У комунистичком друштву, где се нико не бави само једном делатношћу и где се свако може усавршити у било којој жељеној делатности, друштво регулише производњу уопште и тиме ми омогућава да радим једну ствар данас, а другу сутра, да ловим ујутро, пецам послеподне, храним стоку увече, критикујем после вечере - дакле, све што пожелим у одређеном тренутку, а да, упркос томе, никад не постанем професионални ловац, рибар, сточар или критичар.}} [2]

Маркс је непрекидно настојао да ову своју визију уклопи у позитивистичку научну теорију о преласку правног друштва у комунистичко, те, помало натегнуто, у политичку теорију која би објаснила зашто је потребна револуција да би се то постигло.

До краја 19. века, термини "социјализам" и "комунизам" често су замењивани. Међутим, Маркс и Енгелс су тврдила да комунизам неће настати из капитализма у потпуном развијеном облику, већ да ће проћи кроз "прву фазу" у којој ће већина производне имовине бити заједничка уз неке преостале класне разлике. Прва фаза би на крају требала довести до "више фазе" у којој класне разлике неће постојати а такође ни потреба за државом. Лењин је термин "социјализам" често користио као синоним за Марксову и Енгелсову претпостављену "прву фазу" комунизма а термин "комунизам" односио се на "вишу фазу" комунизма.

Ова каснија становништва, посебно онда које је развио Лењин, служила су као идеолошке платформе комунистичких партија 20. века. Каснији писци, као што су Луј Алтисер и Никос Пуланцас, модификовали су Марксов концепт додељујући држави главну улогу у настајању и развитку таквих друштава, заступајући нужност продуженог периода социјализма пре настајања комунистичком друштва.

Неки од Марксових савременика, као што је анархиста Михаил Бакуњин, износили су сличне ставове, али се нису слагали у начину постизања хармоничног друштва без класа. И дан данас у радничком покрету постоји подела између марксистичких комуниста и анархиста. Анархисти су против свих хијерархијских установа, укључујући и државу. Анархистички комунисти, као на пример Петар Кропоткин, заговарали су тренутни прелаз у друштво без класа са економијом трампе, док су анархосиндикалисти тврдили да само раднички савези, као противтежа комунистичким партијама, могу да помогну у промени друштеног уређења.

Jefto

Broj poruka : 9
Lokacija : temerin
Datum upisa : 30.10.2008

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Kombinovanim, medjunarodnim udaroma

Počalji  lune taj Pet Jul 24, 2009 12:39 pm

zloupotrebom finansijskih potencijala, kreditnim i slicnim ucenama doslo je do *konfuzije* u komunistickom pokretu. Pojedinci, uglavnom recitatori Marksovih i drugih dela, nadmecu se u proslosti neznajuci put u buducnosti. Zec u sumi, a ostre se raznjevi po nekim komunistickim grupama. Samo jedinstvena KP moze da makar pomisli na neki uspeh...ovako rasparcani, ideoloski raskreceni...nesvesno, sa primesima svesno idemo na ruku vladajucoj desnici. Vladajucoj ekstremnoj desnici fasizoidnih i osvetnickih instrumenata. Nije vreme za mitove i legende, nije vreme za *ocuvanje lika i dela*...ovo je vreme zajednickog rada na tekstu novog ustava...vreme prikupljanja potpisa i traenje podrske od gradjana Srbije. Natezanje i ubedjivanje sa desnicom je nemoguce, obracanje narodu preko sredstava javnog informisanja nemoguce, a postojanje listova KOMUNIST i NOVI KOMUNIST...rasipanje enegrije i sredstava....sa obaveznim pitanjem kome to odgovara i ko to finansira...? Sto se tice komunista, sigurno im ne odgovara razjedinjenost, sto se tice komunisticke ideje...takodje, koja to ruka kormilari levicom...komunistima...???
avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Dame, gospodje...ipak neslave 8 mart...

Počalji  lune taj Pon Mar 08, 2010 5:21 pm

..jer kada sednu na svoj, *post komunisticki prvi caj, sa cajnim koluticima* i paze da se ne desi *Krasov*.., nemogu a da se ne dotaknu *teme*...da za vreme *kralja i otadzbine* nisu imale prava, da su ga u YU, stekle tek 1945 godine dolaskom KPJ na vlast, koja nije cekala da joj neka EU sugerise *ljudska prava*....nego je to bio malte ne jedan od prvih zakona. Danas, *sa setom* kukaju za nekim *proslim vremenima*, na primer u Beogradu...i glasaju za *kralja i otadzbinu*...kada nisu imale prava. Cool
avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Marksistickim pogledom na YU.. ???

Počalji  lune taj Pon Apr 05, 2010 3:29 pm

Шта је остало од Југославије

Између трауме и носталгије
Како је око 30 интелектуалаца с простора некадашње СФРЈ, из Америке и Европе, током дводневне расправе на трибини Универзитета Колумбија у Њујорку видело постјугословенски културни простор
Плакат којим се најављује скуп на Универзитету Колумбија

Од нашег сталног дописника
Њујорк – Југославије већ одавно нема – неки би рекли да је „на ђубришту историје” – али и даље постоји. Не само у успоменама оних који су у њој провели део својих живота, него и као предмет проучавања. Зашто је настала, како је опстајала и зашто је нестала, односно трауматично се распала? И шта је од ње, не више у државној форми, него од идеја, остало.

У њујоршком Универзитету Колумбија, једном из Ајви лиге најпрестижнијих образовних установа не само Америке, него и света, одржан је 26. и 27. марта дводневни скуп посвећен управо овој теми – шта је остало (или постало) од Југославије. Званични наслов конференције која је укупила око 30 интелектуалаца с простора некадашње СФРЈ, из Америке и из Европе, гласио је „Еx uno plures” – „из једног мноштво” на латинском – а њена тема била је „Постјугословенски културни простори и Европа”.

Формално, тема је била култура, али оквир је ипак била политика. На скупу одржаном у сали на 15. спрату Института „Хариман”, дела универзитета који је најстарије место у Америци где се проучавају источна Европа и Балкан, два пуна дана, у осам тематских целина, о бившој Југославији и њеним тековинама расправљали су пре свега они који се тиме професионално баве: професори универзитета како са ексјугословенског простора, тако и са источноевропских катедри америчких и европских институција високог образовања. Као што се могло и очекивати, многи имају „балканска” презимена, што значи да су почетно образовање стекли у Југославији, а каријере затим наставили „у дијаспори”.

Изнети су различити погледи на оно што је било и што се сада дешава, кроз научни пост мортем почивше државе која је дуго имала специјално место не само у региону, него и у Европи и на планети. И која се на „специјални”, драматичан начин и распала, доспевши и тим завршним чином у центар светске пажње.

Цео бивши југословенски простор је данас међутим поново уједињен – у свом стремљењу ка Европској унији. Један део је тамо већ стигао (Словенија), други је пред вратима (Хрватска), трећи су у чекаоници (Србија, Црна Гора, Македонија, Босна и Херцеговина). Косово је по једним тумачењима формални део Србије, по другима независна држава, призната „квалитетно” али не и „квантитетно”.

Националистичке олује су прохујале, оставиле непријатне успомене и дубоке ожиљке – али шта је данас, када је све различито, остало ипак заједничко? Да ли се наставља међусобно раздвајање започето распадом, или су све различитости „потрошене”, па се сви поново окрећу сличностима?

Ево шта се о томе могло чути пре седам дана у Њујорку.

Тврди и мекани национализам

Интонацију скупу, као уводничар, дала је професорка Марија Тодорова, професор историје на Универзитету Илиноис. Пореклом Бугарка, она је познати експерт за питања национализма, културне историје, комунизма и посткомунизма.

Њено излагање било је емотивно обојено већ својим насловом „Моја Југославија”. Било је то подсећање шта је некадашња држава јужних Словена све значила, али и прецизна анализа последица које је оставила. Професорка Тодорова је говорила о разлагању на саставне делове етничке мешавине која је некада постојала, о томе да је и национализам део идентитета, као и да је сам идентитет искључив, као и национализам. Објашњавала је појмове „јаког” и „слабог” национализма, предочивши при том да је српски национализам у категорији „јаких” – заједно са америчким.

Рат у Југославији одсекао је од ње друге делове Балкана, али је и њу саму поцепао по етничким односно националним шавовима. Али кад се све слегло – остали су послејугословенски омеђени културни простори. Да ли међутим све остаје на границама нових националних држава или се нешто и прелива?

Можда је суштинску карактеристику тих простора – или тог простора – има елемената да се каже и једно и друго – најтачније описао професор Давор Бегановић с Универзитета Констанц (Немачка), који је, говорећи о савременој босанској књижевности, њене вредносне координате сместио „између трауме и меланхолије”. Тако је, у ствари, протекао и цео скуп: у анализи тврдих чињеница распада и опстајању онога што је некад повезивало и што у извесној мери југословенских простор на неки начин спаја и данас.

Цео проблем је из занимљивог угла сагледао професор Александар Јерков с Филозофског факултета у Београду. „Можемо ли да трауме прошлости превладамо само уласком у ЕУ, што сада изгледа да је једино решење за екс-Ју, или чланство треба да нам буде одобрено само ако сами пронађемо бољи начин да комуницирамо једни са другима и постанемо пост-Ју”, пита се Јерков. „Да ли ће бити довољно да се у том процесу примене древне исцелитељске моћи културе, да ли је довољно да читамо исте књиге и певамо европске химне уместо наших националних песама да би смо се лепо осећали?”

Професор Јерков без злобе опомиње да и кад сви будемо у Европи може да се догоди да проблеми буду привремено затрпани, као што је то био случај у бившој Југославији. Нисмо ли, уосталом, већ били у две „уније” и добро знамо шта се догодило после. Ако годинама после конфликта не можемо да се сложимо ни око чега, констатује Јерков, треба ли онда једноставно да заборавимо на трауму – верујући да се неће поновити – и да победимо у политичкој утакмици придруживање ЕУ по сваку цену, јачајући културну размену у нади да ће нас на крају зближити. Није ли то било понуђено, па и било доступно, пре распада бивше Југославије?

Неизбежан крај немогуће земље

Наравно, неизбежна тема је био и сам распад. Да ли је био неизбежан? Дејан Ђокић, историчар прве Југославије, виши предавач на Катедри за историју и директор Центра за проучавање Балкана на Лондонском универзитету, не верује у „историјски детерминизам” и у сваком случају доводи у питање неопходност да се Југославија распадне како се распала, насилно, упркос томе што је стварање нових држава по правилу насилан процес.

Он није понудио дефинитиван одговор ни на старо питање да ли је клица краја Југославије посејана већ на самом њеном почетку, кад је оснивана: одговор на ово, као и на сва друга питања по њему је „вишеслојан”. Комбинација многих фактора допринела је и њеном стварању и и њеном распадању. Да ли је Југославија била „вештачка творевина” како многи често констатују? Свака држава је вештачка, каже Ђокић, државе наследнице СФРЈ у том погледу нису ништа „природније” од ње.

За Дина Вулетића, који је тек стекао докторат из модерне европске историје на Колумбији, југословенски модел је био добар све док је постојао онај други (источни) од кога је био бољи. Гордон Бардош, помоћник директора Института „Хариман”, изнео је свој закључак о распаду као „неизбежном” исходу за једну „немогућу” земљу. То што су се некако истовремено, мада мање драматично, распали и Совјетски Савез и Чехословачка, по њему говори о „урођеним структурним слабостима комунистичких федералних система”. А да ли би демократска Југославија имала више шанси? По Дејану Ђокићу, Југославија никад није била демократска држава, док Гордон Бардош предочава бројке по којима је од 73 године колико је трајала, неку врсту демократије Југославија у свим својим инкарнацијама имала само 11 година.

„Оно што се догодило било је неизбежно зато што се догодило”, сажео је накнадну памет историје професор Ендрју Вeхтел са америчког Северозападног универзитета, док је у дискусији после излагања један учесник цитирао актуелног министра унутрашњих послова Србије Ивицу Дачића да братство и јединство још постоји и да се одржава на ексјугословенском простору: одржавају га криминалци.

Наднационални културни слој

Донекле отрежњујућа је била порука Александра Јеркова да „само ентузијазам који је ослобођен прошлости и који изражава добродошлицу будућности… може да има прави утицај на културну сферу и у крајњем исходу преокрене ток ствари”. Јерков каже да морамо једни друге да позовемо да изнесемо оно најгоре о нама јер је „солидна основа за сваки будући развој да почнемо да откривамо сопствене слабости”.

Зоран Милутиновић, виши предавач и шеф Катедре за источноевропске језике и културу на Лондон јуниверсити колеџу, сматра међутим да Југославије није била прости збир својих саставних националних култура, већ да је током седам деценија свог постојања успела да створи један наднационални, заједнички културни слој у коме је учествовала цела земља. Милутиновић тај слој илуструје примерима ратног филмског епа Вељка Булајића, на чијој одјавној шпици су имена која не могу да се стриктно укалупе ни у једну појединачну културу југословенских компоненти, остајући при том под покровитељством свих. У нејезичким уметничким формама, југословенском слоју припадала је „Медијала”, уметници који нису представљали никога другог осим себе самих.

Најупечатљивији пример у позоришту био је Љубиша Ристић са својом КПГТ трупом (КПГТ: скраћеница за „казалиште, позориште, гледалишче, театар”), која је окупила глумце, писце, редитеље и сценографе у самосвесној наднационалној уметничкој идеологији и постала симбол заједничке културе у бившој Југославији.

Други важан пример, по Милутиновићу, јесте извођење „Хрватског Фауста” у београдском Југословенском драмском позоришту, представе која је окупила хрватског драмског писца, македонског редитеља, словеначког сценографа и српске глумце. Позориште је у ствари било сфера у којој је најлакше остваривано заједништво, готово у подједнакој мери као у популарној култури, која је била „истински југословенска”: цела земља је слушала „Бијело дугме”, „Леб и сол”, „Ју групу” и „Булдожер”. Фахрета Јахић, односно Лепа Брена, била је свуда популарна, а такође и Зана Нимани, Ђорђе Балашевић, Јосипа Лисац и Здравко Чолић.

Целу земљу је засмејавао Миодраг Петровић Чкаља, а поред њега и Нела Ержишник, која је, иако из Бањалуке, имитирала Загорку из Хрватске. Недељници „Старт” из Загреба и НИН из Београда читани су свуда и објављивали текстове аутора из свих делова Југославије. Милутиновић затим наводи и „Праксис” и Корчуланску летњу школу, такође као примере заједничке културе. Интелектуалци који су у њима учествовали нису били представници својих националних култура, већ следбеници истих интелектуалних циљева.

Чак је и књижевност, која зависи искључиво од језика, дозвољавала и подржавала заједничку културу. „Немам у виду само писце који су истовремено припадали више него једној националној култури, као што су Андрић и Десница”, каже Милутиновић, „већ и многе друге који су својим делима потврђивали да је цело подручје српско-хрватској језика функционисало као једна заједничка књижевна култура.” Тако је Крлежин говор у Љубљани био догађај за сваку књижевност југословенских нација и имао свугде слично дејство. У „Историји српске књижевности” Јована Деретића, подсећа Милутиновић, Крлежа се помиње подједнако често као и Исидора Секулић, а чешће него неки „канонски” српски писци попут Момчила Настасијевића и Бранислава Нушића.

Чак су и они који ће, по овом професору, „током осамдесетих и деведесетих постати тврдокорни националисти”, учествовали у заједничкој књижевној култури: прво издање романа „Киклоп” Ранка Маринковића објављено је у Београду, на ијекавском и штампано ћирилицом, „босански Србин” Момо Капор је до 1991. своје књиге објављивао у Загребу, на екавском и латиницом, а чак је и Добрица Ћосић своју књигу „Стварно и могуће” 1982. објавио у Ријеци.

Сви ови примери међутим нису индикатор да је Југославија успела да синтетизује или уједини све националне културе у једну, тврди Зоран Милутиновић. Националне културе остале су тамо где су и биле, заштићене сложеним законодавством и републичким финансирањем. Описани наднационални културни слој који се с правом може звати југословенским искључиво је резултат је искорака многобројних појединаца. Период од 1961. до 1991, који укључује бар 15 година економске стиске која није баш најпогоднији амбијент за културну продукцију, био је најбогатији у свим националним културама Југославије, чему је бар делимично допринео овај наднационални културни слој.

Професор Милутиновић је на крају бацио рукавицу изазова: „Узмите било којих 15 година из тог периода и упоредите их с постигнућима ексјугословенских култура од 1995. до 2010, па ћете видети шта је с нестанком Југославије изгубљено”.

Милан Мишић
avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Svi, svi, svi

Počalji  lune taj Sub Apr 10, 2010 7:53 pm

avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

MARKS 21

Počalji  lune taj Ned Apr 25, 2010 4:03 pm

Naša skromna revolucionarna socijalistička organizacija Marks21 je 27. marta proslavila svoju drugu godišnjicu

godisnjicaBudući da sebe vidimo kao deo šireg pokreta u zajedništvu sa kojim se borimo za drugačiji i bolji svet, odlučili smo da se kroz pregled našeg istorijata obratimo svima koji su u proteklom periodu čitali naše novine, pratili naš sajt, videli naš baner na nekom protestu ili prosto, usled duboke i dugotrajne krize našeg društva, pomislili da je pod hitno potrebna mlada i avangardna leva opcija na našoj političkoj sceni. Reč je, dakle, o želji da nam se oni koji nas čitaju pridruže u stvaranju revolucionarne i autentično demokratske alternative kapitalističkom ludilu.
Bitno je napomenuti da je akciono jedinstvo na levici sastavni deo našeg pristupa. Naši stariji članovi su školovani u duhu svih zajedničkih i borbenih levih inicijativa od petooktobarskih promena pa sve do danas. Direktna inspiracija svih tih inicijativa bilo je tvrdo revolucionarno jezgro međunarodnog antikapitalističkog i antiratnog pokreta koji je na svetskoj sceni eksplodirao tokom demonstracija protiv Svetske trgovinske organizacije u Sijetlu 1999. godine i dostigao svoj vrhunac 15. februara 2003. godine kada je širom sveta po prvi put organizovan dan masovnih protesta protiv imperijalističkog napada na Irak. Naša želja je od samog početka bila da iskustva tog pokreta prilagodimo uslovima u našoj zemlji, kako bismo obogatili tradiciju otpora ratu i totalitarizmu iz devedesetih godina na našim prostorima.

Tako su sastavni deo naše tradicije, između ostalog, i Kampanja protiv privatizacije, Progresivno univerzitetsko društvo „Dositej Obradović“, Antifašistički front, kampanja Ne(u)NATO i direktno-demokratski pokret solidarnosti Socijalni front. Vrhunac tih aktivnosti i određena prekretnica bio je studentski protest 2006/07 godine. Aktivisti Socijalnog fronta odigrali su ključnu ulogu u prvoj od serije blokada na Beogradskom Univerzitetu.

Taj studentski protest je aktivno zahvatio par hiljada ljudi i dobio pasivnu podršku desetine hiljada studentkinja i studenata u Beogradu i širom zemlje. Revolucionarna levica u Srbiji tada se po prvi put našla u situaciji da ne preživljava na račun pojedinačnih akcija ili protesta, već da je usred jednog pokreta koji je sama i inicirala.

Bilo je nužno, međutim, da će u tom trenutku doći do značajnih razmimoilaženja po pitanju budućeg pravca levice u Srbiji. Svaka promena u uslovima rada nužno označava kraj određenih mogućnosti i koalicija i otvaranje novih mogućnosti i potencijalnih regrupisanja. Tako je i protest 2006/07 stvorio uslove za nastanak novih grupa i koalicija. Na sreću, to se desilo na taj način da je došlo do kvalitativnog rasta revolucionarne levice u Srbiji.

Sve većem broju mladih ljudi postajalo je sve jasnije da sistem u kom su odrasli ne funkcioniše baš tako lepo kako su glasnogovornici tržišnog preobražaja sistema nakon sloma autoritarnog režima Slobodana Miloševića obećavali. Vrata su se otvorila svima koji su pružali drugačiji put od dominantnih kapitalističkih ideologija, među kojima liberalizam i nacionalizam svakako prednjače.

Marks21 se, dakle, rodio iz akcionog jedinstva onih levičara koji su smatrali da je radnička klasa još uvek jedini nosilac opšteg interesa celokupnog društva, koji su videli da su solidarnost i internacionalizam prirodne alternative eksploataciji i konkurenciji. Budući da radnice i radnici kolektivno stvaraju sva dobra i usluge u privredi, jedino od njih se može očekivati da će moći da se kolektivno organizuju i postanu bedem opozicije sistemu koji se zasniva na takmičenju između pojedinaca, preduzeća i država.

Sve ostale društvene grupe i klase koje kapitalistički sistem marginalizuje ili tlači imaju interes da se pridruže radničkoj klasi, ali nemaju njen specifičan karakter – jer sistem od njih ne zavisi. One su zato igrale ulogu u savremenoj istoriji, ali nikada nisu mogle da bez aktivnog učešća radništva izvrše antikapitalističku revoluciju – koja je cilj naše grupe.

Upravo zbog toga smo se i odlučili da osnujemo sopstvenu organizaciju. Vodeći se Marksovom idejom da je „oslobođenje radničke klase čin same radničke klase“, mi smo u samom procesu borbe primetili da se u antikapitalističkom pokretu suočavamo i sa drugim Marksovim zapažanjem: da su „vladajuće ideje u društvu ideje vladajuće klase“. Prihvatanje činjenice da se ideje vladajuće klase reprodukuju i u pokretu učvrstilo nas je u zamisli da je neophodno međusobno povezati njegove najsvesnije i najborbenije elemente, kako bi sistematski uticali na prevazilaženje nasleđa kapitalističkog poretka unutar pokreta.

Kolektivnom akcijom za socijalna i građanska prava i širenjem socijalističkih ideja, mi širimo pokret i spremamo ga za preuzimanje vlasti. Mi, dakle, nismo tu da preuzmemo vlast, već da pomognemo pripremu radničke klase i svih njenih saveznica za rušenje kapitalističke države i organizovanje novog društvenog poretka na osnovama neposredne demokratije i planske ekonomije.

Sve to znači da mi od samog početka ne gajimo nikakve iluzije o evro-atlantskim integracijama ili okretanju Rusiji. Budući da smo najveću inspiraciju crpeli direktno od revolucionarnih organizacija i pokreta u Grčkoj, zaključili smo da je naš internacionalizam drugačiji od evro-atlantskog ili rusofilskog – naš internacionalizam se gradi odozdo, kroz povezivanje sa radničkim i anti-imperijalističkim pokretima širom sveta.

Rušenje kapitalizma je proces koji ne možemo da okončamo bez svetske revolucije. Kapitalizam je globalan sistem i njegovo uspešno svrgavanje može biti jedino globalno. O tome svedoče sva dosadašnja iskustva socijalističkih revolucija koje su ostajale u izolaciji i koje su neminovno, na ovaj ili onaj način, bivale ugušene. O tome dodatno svedoči i moderna istorija ovih prostora, od pokušaja izgradnje socijalizma u jednoj zemlji nakon Drugog svetskog rata, pa do šovinističkog divljanja i bratoubilačkih ratova devedesetih.

Društveno uređenje u SFRJ je bilo državno-kapitalističko, a ne socijalističko, i ni sve pozitivne tekovine tog društva, poput besplatnog obrazovanja i zdravstva, nisu bile dovoljne da skinu ljagu sa levice nakon užasnog perioda krize koji je otpočeo pred raspad zemlje. Da stvar bude gora, ono što se za vreme i nakon vladavine Miloševića izdavalo za levicu čini najodvratniju mešavinu prostačkog populizma i nacionalizma. Nije potrebno trošiti suvišne reči na to zbog čega smo mogli jedino da damo sve od sebe da se od takvih grupa i ličnosti distanciramo.

Poistovećivanje socijalizma sa raznim formama etatizma je u SFRJ, SRJ, SSSR, Istočnoj Evropi, Kini. itd. radničkom pokretu bilo decenijama obešeno kao kamen oko vrata, gušeći svaki pokušaj istinske samoinicijative i samoorganizacije radničke klase. Bilo je, dakle, potrebno povezati se sa tradicijom koja se ovakvim režimima dosledno protivila, sa pozicija revolucionarnog socijalizma.

Zbog svega toga smo odlučili da se pridružimo međunarodnoj revolucionarnoj struji pod nazivom Internacionalna socijalistička tendencija, koja se organizuje širom sveta u više od trideset zemalja. Sami tokovi u kapitalizmu su sve povezaniji, tako da je i izrađivanje međunarodne revolucionarne strategije sve više proces koji se odvija na međunarodnom planu. Istovremeno, kapitalizam podrazumeva i postojanje nacionalnih pojedinosti, budući da nacionalna država još uvek oblikuje način na koji se međunarodni tokovi odražavaju unutar nacionalnih granica. Svaka internacionalna strategija nužno mora da se taktički prilagođava svojim specifičnim uslovima.

Konkretno, to je značilo da smo gotovo od samog osnivanja organizacije morali da se suočimo sa činjenicom da ceo svet prolazi kroz najveću krizu kapitalizma od tridesetih godina, ali da će se način na koji se ona ispoljava razlikovati od zemlje do zemlje. Mi smo u Srbiji morali da razvijemo teoriju i praksu kako bismo mogli da se na konkretan način orijentišemo od situacije do situacije. Krenuli smo sa već donekle utemeljenim iskustvom prethodne decenije, sa bazom u omladini. Bilo nam je jasno da je moguće izgraditi organizaciju koja bi imala ulogu katalista za stvaranje šireg pokreta protiv vlasti.

Ali kako tačno to uraditi u trenutku kada ne postoji nikakva zdrava i šira organizacija radničke klase bilo je otvoreno pitanje.

Na to pitanje još uvek nismo našli adekvatan odgovor, iako neke smernice jesmo razvili. Prvo, razvili smo skromnu, ali u kontekstu poslednjih dvadeset godina prilično široku i sistematičnu marksističku analizu ekonomskih, političkih i ideoloških prilika u Srbiji. Tako smo, preuzevši analize najsavremenijih marksističkih autora u svetu, proširili analizu ekonomske krize na zemlje Istočne Evrope.

Krizu u Srbiji smo ocenili kao kolaps rasta koji se zasnivao uglavnom na potrošačkim i kreditnim balonima zavisnim od međunarodnog finansijskog kapitala. Shvatili smo da je dalje prolongiranje perioda relativnog socijalnog mira koji je trajao tokom decenije nakon pada Miloševićevog režima stavljeno pod veliki znak pitanja.

Međutim, nismo se zadovoljili samo time. Kriza nije samo ekonomska, već i ideološka i politička pojava. Predvideli smo dvojnu ideološku krizu liberalizma i nacionalizma nakon finansijskog kraha na Zapadu, odnosno otcepljenja Kosova i hapšenja Radovana Karadžića. Ta kriza na ideološkom planu se prvenstveno ispoljava na političkom planu, dubokom modifikacijom klasičnog neoliberalnog modela, za šta je dobar primer nedavna primorana ostavka guvernara Narodne banke Srbije Radovana Jelašića, odnosno podelom desničarske Srpske radikalne stranke na desno-populističko „naprednjačko“ krilo i šovinističko „šešeljevsko“.

Međutim, budući da levičarske političke opcije nema, za nas je najveće otvaranje na ideološkom planu. Po prvi put u zadnjih trideset godina postalo je moguće, makar na mikro nivou, plasirati revolucionarnu levicu kao alternativu liberalnoj i nacionalističkoj ideologiji.

Budući da su revolucionarne ideje vodilja za revolucionarnu praksu, sve to je moralo da se ispoljava na nivou našeg delovanja. Za početak, Marks21 je prelomio da je već na organizacionom planu bilo potrebno unaprediti metode rada u poređenju sa našim prethodnicama na levici, kako bismo uspostavili dijalog sa sve širim slojevima koji su postajali otvoreni za naše ideje.

Tako smo proizveli jedanaest redovnih i dva specijalna izdanja novina: uspostavili smo kontinuitet, kakav-takav, u odnosu na publikaciju naših stavova. Tokom 2009. organizovali smo mesečne tribine otvorene široj javnosti. Naposletku, unutar organizacije smo uspostavili redovnost internih sastanaka, prodaju novina na javnim mestima i skupovima, a od nedavno i čitalačku sekciju. Nakon nekoliko talasa mobilizacija i demobilizacija pojačali smo se i brojčano i obrazovno.

Sve smo to činili bez gubitka orijentacije ka širem cilju pokretanja socijalnih i političkih pitanja putem konkretnih akcija i kampanja i u sklopu širokih koalicija. Naša ekonomska analiza nam je dozvolila da od proleća 2009. skromno, ali uspešno, proširimo polje rada sa studentskog na industrijski front. Napravili smo specijalni broj našeg lista Solidarnost tokom „vrućeg leta“ 2009. i specijalnu seriju letaka za javni sektor početkom 2010. jer smo uspešno predvideli da će kriza stisnuti radništvo prvo u privatnom, a onda zbog pritiska MMF-a i u javnom sektoru.

Na političkom planu, prošlog proleća smo, u sklopu međunarodne mobilizacije protiv NATO-a povodom šezdesetogodišnjice te organizacije, organizovali kampanju kako bismo obavestili javnost o internacionalnom karakteru borbe protiv imperijalizma, nasuprot nacionalnom koji je do sada kod nas bio dominantan i, ujedno, veoma neuspešan.

Takođe, jesenas smo učestvovali i u antifašističkoj mobilizaciji 9. novembra, kako bismo suzbili trijumfalizam ekstremne desnice nakon uloge koju je odigrala u državnom zabranjivanju Povorke ponosa septembra 2009. Uz sve to, aktivno se zalažemo za besplatno obrazovanje unutar raznih mobilizacija studenata i srednjoškolaca protiv tržišnih reformi obrazovnog sistema. Naše drugarice i drugovi iz mlađih generacija su vodeći borci za socijalna prava i kao takvi su bili pozvani na međunarodni skup protiv neoliberalnih bolonjskih reformi koji je na proleće 2010. održan u Beču.

Naše aktivnosti su nekad bile manje, a nekad više uspešne. Nekad su bile uske, a nekad široke. Nekad bi nam dovodile nove članove, a nekad širile uticaj levih snaga. Nekad su suzbijale državnu represiju ili fašistički huliganizam, a nekad tražile bolje uslove na nekom radnom mestu ili u obrazovnom sistemu. No, ono što nam se uvek nametalo bile su dve stvari.

Prvo, svakom pojedincu je bilo jasno da mu članstvo u našoj organizaciji dozvoljava da se razvije i kao aktivista i kao čovek. Uprkos svom uloženom novcu i vremenu, nikome nije bilo žao što se angažovao kod nas, iako možda nije dugo ostao ili ostala. Uzrok toga je to što su svi shvatili da je članstvo u jednoj organizaciji uslov da svaki član i svaka članica uvećaju svoj uticaj na društvo.

Drugo, svakome je postalo jasno da je jaz između naših mogućnosti i naših zadataka još uvek ogroman. Nekima je to bio preveliki izazov, ali činjenica da smo sve veća i čvršća organizacija znači da je većini jasno da su i mali koraci koje danas pravimo uslov za velike poduhvate koji nam predstoje.

Danas svakako postoji veliki broj ljudi koji se zgražavaju nad činjenicom da bankari i tajkuni i dalje profitiraju iako je većina stanovništva na samom rubu egzistencije. Sve više ljudi gleda ka Grčkoj, fascinirano otporom koji tamošnje radnice i radnici pružaju planovima njihove vladajuće klase za izlazak iz dužničke krize, a koji se svode na to da će najskuplju cenu platiti upravo oni koji za ulazak u krizu nisu ni najmanje krivi, kroz masovna otpuštanja i seču budžeta za javni sektor.

Sada je vreme da se i u Srbiji stvori pokret koji će i vlastima i opoziciji staviti do znanja da je njihovo vreme isteklo i koji će svojom borbenošću, poštenjem i razumom inspirisati novu generaciju da svrgne kapitalizam i uspostavi nov i pravedan društveni poredak u ovom regionu.

Bežanje u sigurnu luku privatnog života, ili u inostranstvo u potrazi za takvim životom, više gotovo da nikome ne može obezbediti spas. Vreme je za angažovanost i borbu. Mnogi još gaje iluzije o tome da mogu da dobiju posao za koji su se školovali ili obučavali i koji će njima i njihovim porodicama dozvoliti normalan život, ili da će makar moći da se nakon dugog i iscrpljujućeg radnog staža izbore za zasluženo dostojanstvo. To u današnjoj Srbiji nije realnost. Mi smo svesni da je vreme iluzija prošlo i da će stvarnost pritisnuti sve šire slojeve da se angažuju u svoje ime i za svoja prava. Tako je bilo uvek kroz istoriju.

Kakav će svet biti nakon krize nemoguće je predvideti, a ljudima je dosta praznih obećanja. Ipak, jedna stvar je jasna: jedini pravi proroci su oni koji sami oblikuju budućnost. Zato ni sada, kada obeležavamo našu drugu godišnjicu i apelujemo na vas da se angažujete i učlanite u Marks21, mi ne obećavamo ništa – osim da se u našim redovima borba protiv kapitalizma i za drugačiji i bolji svet nastavlja.
avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Marksizam...

Počalji  lune taj Uto Maj 04, 2010 4:28 pm

BEOGRAD - Kuću cveća je od 80-ih godina do danas posetilo više od 20 miliona ljudi, onoliko koliko je otprilike Jugoslavija imala stanovnika u vreme Josipa Broza Tita, izjavio je danas Tanjugu kustos Muzeja istorije Jugoslavije, u okviru koga se nalazi i Kuća cveća, Momo Cvijović.
Od smrti nekadašnjeg predsednika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije Josipa Broza Tita prošle su tri decenije, a poklonici njegovog dela i dalje svakog 4. maja u velikom broju posećuju Kuću cveća, gde je Tito sahranjen, kazao je Cvijović navodeći da je atmosfera svakog 4. maja tužna.
Iako je prošlo 30 godina od Titove smrti na njegov grob i dalje dolaze poklonici, nekadašnji saradnici i prijatelji, članovi porodice, pa se tako uglavnom mogu videti ista lica, istakao je Cvijović, dodajući da je jedina razlika u tome što je u godinama neposredno nakon smrti Josipa Broza bilo mnogo više emocija i veći broj posetilaca.
"Nakon Titove smrti u Muzej je dnevno dolazilo između 10.000 i 15.000 posetilaca, obilazili su muzej, ali su uglavnom dolazi zbog Titovog groba", naglasio je Cvijović.
Posle 80-ih godina, kada je Muzej istorije Jugoslavije, tada "Memorijalni centar Josip Broz Tito", bio izuzetno cenjena i posećena ustanova, dolaze devedesete godine kada posete kompleksu "dramatično padaju", da bi se u poslednjoj deceniji posetioci polako počeli vraćati, iako je sadržaj, koji Muzej danas nudi, dosta smanjen, kazao je Cvijović.
U 2009. godini prvi put su uvedene karte za ulazak u Kuću cveća pa se tako sa sigurnošću zna da je prošle godine 73.000 posetilaca videlo mesto gde je sahranjen nekada "najveći sin naroda i narodnosti Jugoslavije".
Kuća cveća izgrađena je 1975. godine po nacrtu arhitekte Stjepana Kralja kao zimska bašta namenjena za Titov rad i odmor.
Ovo zdanje u Botićevoj 6, najviše posećuju građani bivših jugoslovenskih republika, ali i strani turisti koji dolaze u Beograd.
Reporteri Tanjuga u Kući cveća zateki su Slovenca Janeza Pulaneca (56) iz Ptuja koji je kazao da je u Beograd došao sa suprugom i iskoristio priliku da poseti to mesto kako bi se prisetio "starih vremena".
"Isto je kao što je nekada bilo. Ovde nismo bili 15 godina i sada smo ponovo tu da se prisetimo starih vremena", rekao je Pulanec. Beograđanin Bojan Đurđević (33) kazao je da Kuću cveća poslednjih nekoliko godina, u proseku, posećuje jednom godišnje, ali ne zbog posvećenosti Titu, već zato što "jednostavno voli da dođe". Nikola Nešić (27) iz Obrenovca je kazao da kuću na Dedinju nije posetio zbog obožavanja lika i dela Josipa Broza, već iz radoznalosti, jer je tu prvi put.
Osim groba Josipa Broza koji se nalazi u centralnom delu memorijalnog kompleksa okruženog cvećem, posetioci mogu videti Spomen-sobu u kojoj se nalaze portret i bista Josipa Broza, kao i knjiga utisaka u koju se upisuju predstavnici domaćih i stranih delegacija, od Titove smrti do danas.
Delegacije su najbrojnije 4. i 25. maja kada u knjigu svoje utiske i uspomene, između ostalih, zabeleže veterani Drugog svetskog rata, članovi udruženja antifašista, nekadašnji pripadnici različitih brigada, kao i udruženja koje nose ime Josipa Broza iz cele bivše Jugoslavije.
U Kući cveća izložene su savezne i republičke štafete iz perioda posle 1957. godine, kada 25. maj počinje da se obeležava kao Dan mladosti, a cela manifestavija nošenja štafeta rukama hiljade omladinaca "od Vardara pa do Triglava, od Đerdapa pa do Jadrana" dobija naziv Štafeta mladosti.
Posetioci mogu videti i oko 190 lokalnih štafeta koje su Josipu Brozu poklanjali pioniri, omladina i razne društvene i političke organizacije, najčešće pravljene od drveta ili metala, koje su sve na vrhu, po pravilu, imale zvezdu petokraku ili buktinju.
Ritual nošenja štafete osmišljen je pre 65 godina i trajao je punih 42 godine, pa i posle Titove smrti sve do 1987. godine kada je poslednju štafetu, napravljenu od pleksiglasa sa osam kapi krvi, Rejmonda Bročaj iz Gnjilana predala tadašnjem predsedniku Predsedništva SFRJ, a koju posetioci mogu videti u Kući cveća.
Oni koji dođu u Kuću cveća mogu videti i Kineski salon, napravljen u Šangaju početkom 20. veka, a za potrebe Titovog kabineta nabavljen od porodice Vinka Petrića iz Rijeke u kom se ističu škrinje od lipovog i jasenovog drveta i šestodelni paravan od ružinog drveta.- Tanjug
avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Bez Marksizma....

Počalji  lune taj Sub Maj 08, 2010 6:23 pm

Feudalna Srbija ceka clanstvo u EU
----------------------------------------------------
Postod lune » 08 Maj 2010 17:15
koja bi, popunila svoje interese proizvodnim programima u Srbiji, poput spaljivanja starih automobilskih guma, lagerovala opasne materije i otpad, i naravno vrsila reciklazu istog u Srbiji. * Sta mogu japanci to mogu pecanci*...tako smo krenuli u *Bolji zivot* pripremljeni i.edukovani serijom *Dinastija*.Drug, pardon gospodin Orbovic kaze...

*– У индустрији је бројно стање, од 2000. изгубљено преко пола милиона радних места! Потпуна деиндустријализација. То је највећи проблем ове земље. Због тога је нас ова криза тако јако погодила, јер немамо производњу, уништена је индустрија Србије. На састанцима које смо имали са привредницима и са владом. Највише смо разговарали баш о томе како покренути индустрију...*
avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Neki detalji Marksovih postavki...

Počalji  lune taj Čet Maj 13, 2010 11:32 am

Bez ukidanja privatne svojine, naročito bez postavljanja tog pitanja na prioritetno mesto, teško se može zamisliti radikalna levica. Odnos prema ekonomiji je ključan, jer u poslednjoj instanci ekonomska baza određujući činilac. Pokreti za ova ili ona politička prava, lišeni antikapitalističke oštrice, ostaju unutar konteksta političke emancipacije koja ne dopire do šireg, društvenog oslobođenja. A o tom oslobođenju, bitno povezanom sa ukidanjem privatne svojine,
Marks govori na briljantan način: „Vi se užasavate što mi hoćemo da ukinemo privatnu svojinu. Ali u vašem postojećem društvu privatna svojina ukinuta je za devet desetina njegovih članova; ona upravo i postoji zato što ne postoji za devet desetina. Vi nam, dakle, prebacujete što hoćemo da ukinemo svojinu koja ima za nužnu pretpostavku to da ogromna većina društva bude bez svojine. Jednom reči, vi nam prebacujete da hoćemo da ukinemo vašu svojinu. Doista, mi to i hoćemo“.
avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Марксизам!!!

Počalji  Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu