Satanizam je osmisljena ideologija,

Ići dole

Re: Satanizam je osmisljena ideologija,

Počalji  lune taj Sub Jun 13, 2009 12:14 am

lune ::koju antikomunisti montiraju medju mladima, uz obilate kritike i *satanizaciju komunisticke ideologije*..koja prodire na zapad, kapitaliste vata panika...

http://petarj.blogspot.com/2007/09/satanisti-ovde-i-sad.html
avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Instrumenti razaranja normalnog drustva, busenje je neprekidno..

Počalji  lune taj Sre Avg 05, 2009 4:05 pm

cilj imperijalista nije samo *busenje* nafte, buce nacije, kulture, religije..uspostavljaju *novi nacin razmisljanja* a to je da je *sve americki interes*...nekad Hitlerov !!
http://vihor-vihor.blogspot.com/2008/06/josip-broz-tito-klasna-podloga-nacizma.html
avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Marks kaze..*nije lova za kulova *

Počalji  lune taj Ned Feb 28, 2010 5:43 pm

Od Marksa preko neoliberalizma
pravo u - sunovrat!

Nikad nisam čitao Marksov Das Kapital. Znam ipak da u njemu postoji jedna ključna postavka pod imenom „višak vrednosti” koja objašnjava suštinu kapitala. Šta je po Marksu „višak vrednosti”? (Naravno - najkraće!; jer ko bi se mogao snaći u tom lavirintu od nekih 400 gusto štampanih stranica Das Kapital-a kad je oko jedne četvrtine posvećena „višku vrednosti”?!)

„Višak vrednosti” stvara i uvećava kapital
Šta je, dakle, višak vrednosti po mojoj najkraćoj (i laičkoj) interpretaciji? Pre svega, višak vrednosti nesvesno stvara radnička klasa. Kako nesvesno? - zapitaće neko. Radnička klasa stvara svesno delove ali ona u njih, u tom trenutku nevidljivo, ugrađuje imaginarne „delove” neophodne celini. Radnik je plaćen samo za fizičku obradu predmeta na kome radi i to minimalno, ali ne i za imaginarni - u tom trenutku još samo - pojam ili ideja koji je ugrađena u predmet njegovim znojem. Skup svih tih od radnika napravljenih predmeta i nesvesno ugrađenih imaginarnih pojmova, predstavlja celinu tj. finalni produkt. Tu se, međutim, dešava i tranzicija. Imaginarnost prestaje - pretvara se u „višak vrednosti” odnosno, kad se produkt proda, u kapital, koji je nesrazmerno veći od kapitala uloženog u fizičkoj obradi produkta plaćenoj radničkoj klasi. Dosledno, korisnik ove tranzicije nije radnička klasa već buržoazija.

Ostalo već znamo. Zbog očite karakteristike kapitala da samog sebe uvećava, buržoazija postaje sve bogatija i u manjem broju ruku, radnička klasa sve šira i siromašnija. Drugim rečima - reći će Karl Marks i Fridrih Engels u svom Komunističkom Manifestu - da buržoazija nesvesno „kopa” svoj sopstveni „grob” pošto će neizbežno jednoga dana morati biti srušena od uvek izrabljivane radničke klase.

Od kapitala iskovana je reč - kapitalizam...
Ovde se, međutim, ne završava priča o kapitalu. Naprotiv, ovo do sad je samo jedan njegov uvodni detalj. Njegove ambicije su mnogo šire i veće. I o njima je, u narednom tekstu, sada reč.

Iz imenice kapital izvedena je reč kapitalizam. To nikako ne znači isto. Kapital je bogatstvo, novac. Kapitalizam je političko-ekonomski poredak, a moguće, njegova jedina veza sa Marksovim komunizmom jeste ta što mu je kapitalizam odlučno protivan. Naime, komunizam hoće da ukine privatnu svojinu za račun društvene; osnova kapitalizma jeste, međutim, baš suprotno tj. privatna svojina, dok društvo samo treba da ostvari povoljne uslove da bi kapitalizam mogao da bukne u svoj svojoj punoći.

Za hrišćanstvo se zna da je u njemu i pre Hrista bilo hrišćana. Primer takvog jeste sveti Jovan Krstitelj. Slično je i sa kapitalizmom. I pre kapitalističkog sistema, postojali su neimenovani kapitalistički vernici. Zbog kratkoće, jer sanjaju o osnovnim idejama kapitalizma, nazvaću ih ideolozima.

Zagledaju ovi ideolozi Marksov „višak vrednosti” i kapital koji izrasta iz njega sa svih mogućih strana. Imaju pomućene pojmove o njima. Sviđa im se to što se kapital nesrazmerno uvećava u odnosu na investicije. I „višak vrednosti” ima svoju vrednost - osnova je kapital; ali i - košta! Idealno bi bilo kad bi on to bio bez tog balasta. Vide, naravno, da je to idealno stanje - nemogućnost i utopija... Rezignirano odmahuju rukom, ali ipak - zaključuju - na tom Marksovom projektu treba raditi, pod okriljem, naravno, isključivo privatne svojine, pa će se u hodu moguće ukazati nove mogućnosti da se koriguje neidealna strana „viška vrednosti”.

SAD kapitalizam stvara milionere
Tako je u Americi stvoren kapitalizam. Pokazao je on odmah veliki uspeh. Nicali su milioneri privatnici, ne baš kao trava, ali ipak ima ih mnogo; i broj im se stalno uvećava. Radnička klasa, ne kao u Marksovom komunizmu, ne samo da nije sve siromašnija već, naprotiv, sve je bogatija i sve je veća; jedan lavovski deo društva i nema većih ambicija već da permanentno ostane na nivou radničke klase - da ima svoju kuću i pokućanstvo, svoj automobil, svoju porodicu, svoju sigurnost i, naravno, svoju slobodu koju on, radnik i njegova porodica, mogu da koriste za svoja razna uživanja. Uopšteno govoreći, kao jedan očevidan rezultat kapitalizma kao sistema, celo američko društvo u proseku doživljava jedan bogatiji i idiličniji život nego što on postoji igde u svetu.

„Dogme” proizašle iz religije kapitalizma
Iz te činjenice već su napred pomenuti ideolozi kapitalizma - jer su budno pratili njegovo ostvarenje u životu - načinili nekoliko „dogmi” svoje kapitalističke vere. Tržište mora biti slobodno jer samo slobodna igra privatnog interesa nepogrešno oblikuje finansijsko-ekonomsko stanje celog društva; usled toga (1) ono mora biti u privatnim rukama; (2) banke, pogotovo; i (3) funkcija države: (a) nikakve ingerencije u (1); (b) minimalne, ako uopšte, u (2) i (v) jedina funkcija države jeste što ona stvara zakone i pravni sistem koji garantuju i sprovode ugovore - legalizuje ih - sklopljene na tržištu.

Sa malo mašte postaje jasno da su ove „dogme” osnova jednog oblika kapitalizma koji je poznatiji pod imenom - neoliberalizm. Sve u svemu, gornji ideolozi zadovoljni su neoliberalizmom, mada ih ozbiljno opterećuje činjenica da su investicije u kapitalističkom „višku vrednosti” nesrazmerno velike, budući da je američko društvo nesrazmerno bogatije od onog Marksovog. Oni čak i vide da je problem u „gold standardu” po kome svaki dolar u saobraćuju (opticaju) mora da ima pokriće u zlatu, pa usled toga, dolar ne zavisi od tržišta, s rezultatom da i samo tržište nije potpuno slobodno da bi neoliberalizam dobio svoj pun zamah. „Zlatan standard” jeste, međutim, ingerencija države, i tu se bar sad ništa ne može učiniti. Ali, nadaju se, ukazaće se prilika da se i tu stvari izmene.

Čarobni SAD „državni dug” - primer za ugled!
Dolazi Drugi svetski rat. Amerika je u njemu. Rat, pak, košta strahovito mnogo, specijalno u dolarima sa zlatnim pokrićem - iščezavaju oni mnogo brže nego što su postojeće zalihe zlata. Nemajući kud, država je bila prinuđena da se posluži jednom u stvari obmanom pod imenom „državni dug”.

Naime, država zajmi novac od banaka na račun budućih generacija i stvara odnosno bolje - štampa obveznice (bondove) u vrednosti od $25, 50, 100. To je praktično samo jedna teoretska obaveza države; u stvari stvarnog pokrića za tu emisiju hartija od vrednosti, nema - obmana, dakle. Računa se s tim da bondovi putem interesa svoju nominalnu vrednost dostignu za 5,10 ili 20 godina. Ove (bondove) banke prodaju građanima odnosno investitorima koje ovi plaćaju respektivno, recimo, prilikom kupovine, $10, 20, 40. Taj sistem finansiranja rata je uspevao koje zbog patriotizma koje zbog zamašnog investitorskog profita u zlatnim dolarima (ulog od $10 doneo je za 5 godina još $15, odnosno 8% godišnje; ukupno $25). SAD su iz Drugog svetskog rata izašle sa „državnim dugom” od oko 1 trilion dolara (1 trilion je: 1.000 milijardi ili 1 plus 12 nula ili 10 pomnoženo 12 puta sa samim sobom).

Uzlet do neiscrpnog i beskrajnog kapitala
Već pomenuti ideolozi odnosno vernici kapitalizma su oduševljeni. Primer finansiranja Drugog svetskog rata dao im je ideju kako osloboditi Marksov „višak vrednosti” od neizbežnih - inače u kapitalističkom sistemu realno gledano - vrlo opterećujućih troškova.

Trebalo bi, kao prvo, ukinuti dolarov „gold standard”. Zameniti ga, kao pokriće novog dolara, neodređenim izrazima „rad” ili „proizvodnja” s rezultatom da se sve (čak i „proizvodnja”, recimo, socijalne, političke ili ekonomske „magle” - konkretno, reklama) može podvući pod „rad”. Uostalom, šta je i sam „gold standard”? Objektivno - ništa!; jedna velika obmana; on je samo jedna navika, jedna konvencija, ljudska neka vera da u zlatu ima vrednosti.

Znači, kao dva, takvu veru trebalo bi preneti na novi dolar. Kako? Ako ljudi, građani za svoj „rad” budu regularno primali svoje plate, bez obzira odakle dolar dolazio - od interesa, dividendi, berzanskih manipulacija, „rada” ili rada - i za njega uvek može da kupe za sebe hranu, auto i sve druge ljudske potrepštine, onda je za njih svejedno da li iza takvog dolara postoji „gold standard” ili je on štampan tj. bez stvarnog pokrića.

Kao treće, neophodno je - da bi tržište kao stvarni regulator društvenog, ekonomsko-finansijskog sistema stvarno bilo slobodno - sa države preneti na banke rukovođenje finansijskim sistemom.

Što su ideolozi kapitalizma namislili, to je uskoro, po II svetskom ratu, u SAD i ostvareno. Gold standard je napušten; iza njega je ostao onaj sa „radom” kao pokrićem; na njega je već pomenutom tehnikom preneta ista ona vera koja je stajala iza napuštenog zlatnog standarda. SAD država je predala u ruke glavnog njujorškog bankara ceo finansijski (i ekonomski) sistem. S tim što SAD predsednik, obavezno imenuje ovog bankara za glavnog čoveka tzv. Federalnog rezervnog sistema (FZS, poznatije FED) sa ciljem da se obmane narod da je FZS državna ustanova, mada stvarno nije.

Vera u neoliberalizm na vrhuncu, ali i sumnje...
I tako je neokapitalizam doživeo svoje najslavnije dane. O milionerima pod neokapitalizmom ne vredi više ni govoriti jer je gotovo cela „srednja klasa” milionerska; a milijardere teško je sad čak i kompjuterski pobrojati.

Kao u Marskovo vreme buržoazija, neoliberalizam jeste jedini korisnik ali sad - za razliku od Marksa - besplatnog „viška vrednosti”. Ali i sam „višak vrednosti” nije više kao Marksov - produkt manuelnog rada radničke klase. On je bezgranično proširen iza njega stoji svaki „rad” od proizvodnje laži (čitaj - reklame) do stvaranja „novca” bez ikakvog pokrića.

Ovakav „novac” banke stvaraju od interesa koji one ubiraju od investitora, od prezaduženih najširih narodnih masa putem tzv. kreditnih karata ili kupovine kuća; njega preobilnije nego banke stvaraju takođe dividende proizašle iz berzanskih manipulacija. Najveći, pak, deo tog „novca” otpada na razne opet manipulacije koje se obavljaju s „državnim dugom”, koji je danas dostigao nezavidnu sumu od oko $11 triliona. Sve u svemu ogromna je produkcija štampanih (lažnih) dolara.

Pomenuta činjenica poplave milijardera jeste, međutim - za one koji hoće to da vide - jedan nepogrešan „signal” da sa skoro neograničenim „kapitalom” stvorenim u neoliberalizmu, nešto nije u redu. Postaje jasnije šta nije u redu, ako se prisetimo, da je dolar umanjio svoju vrednost bar za deset puta, za poslednjih četrdeset godina. Jedan moj lični primer neka posluži kao ilustracija. Moja početna inženjerska plata, bila je oko šest hiljada; početna plata mog unuka koji je isto inženjer jeste $65.000.

Milijarderi vode neoliberalizam u - smrt!
Sa malo pak mašte, „milijarderi” iz neoliberalizma odveli su svet direktno u ekonomsko-finansijsku katastrofu, koja ga je zadesila brutalno, neočekivano i totalno negde oko ili neposredno posle gruzijske krize, najkasnije početkom septembra prošle, 2008. godine.

Već smo se napred susreli sa Marksovom buržoazijom koja je u neobuzdanoj trci za kapitalom „kopala” svoj sopstveni „grob”; u takvoj jednoj trci za svojim „kapitalom” neceremonijalno je sahranjen i neoliberalizam. Ne, pak, kao sa buržoazijom onom Marksovom koju je trebalo da sahrani proleterska revolucija, neoliberalizam se urušio sam od sebe, pod teretom lažnog kapitala - štampanog novca - u odnosu na onaj pravi. U SAD se htelo prividom stvarnog novca - dakle obmanom - učestvovati u stvarnom životu i to aktivno kroz ratove da bi se stvorio jednopolarni sistem moći u svetu koji bi bio pod neoliberalističkom imperijalistočkom šapom.

Obamino „čudo” - „vaskrs neoliberalizma“?
Siromah predsednik SAD Barak Obama, otpočeo je svoje predsednikovanje - možda i namerno!? - u sred ove krize. Video je da je „vrag odneo šalu”, pa je svu svoju ogromnu energiju upregao u posao „povampirenja” neoliberalizma. I to sredstvima koje neoliberalizam izričito zabranjuje. Naime, država miliradama dolara pozajmljenih iz državnog duga „sanira” banke, automobilsku industriju ili bankrotirana multi-nacionalna preduzeća. Do sad je Obama uložio u ove poduhvate oko $3 triliona naravno iz „kase” državnog duga. Dok još obavi reformu zdravstvenog sistema, što je već u toku, iz te inače prazne kase će verovatno izčiliti još bar jedno $2 triliona. Ukupni državni dug bi tako narastao do dodatno pogibeljnih $16 triliona. Već sama ta činjenica ukazuje da se požar ne gasi benzinom; u konkretnom slučaju, benzin je štampani novac koji je krizu (požar) i izazvao.

Veći, međutim, ”benzin” i od samog benzina krije se u jednoj čisto psihološkoj činjenici po kojoj je neoliberalizam svojim neslavnim padom ubio u ljudima veru u njegovu osnovnu postavku da se može živeti - i to bogato! - na lažnom kapitalu. Ako bi Obama ipak vaskrsao neoliberalizam - to bi bilo „čudo nad čudima”. Čudo bi bilo i ako bi mu uspelo, da žilavi neoliberalizam preživi u nekoj formi do sledeće velike - „cunami” - krize koja će biti i njegov neminovan kraj.

N. Ljotić
avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Satanizam je osmisljena ideologija,

Počalji  Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu