Комунистички покрет у Србији

Ići dole

Комунистички покрет у Србији

Počalji  Admin taj Sre Jun 10, 2009 4:26 am

Стање у комунистичком покрету у Србији одликује се углавном конфузијом која је проистекла из дубоког непознавања и несхватања процеса у којима се свет налази, као и малих интелектуалних могућности оних људи који су остали привржени комунистичкој идеји да критички објасне тренутни пораз наших идеја. Не мислим да је комунизам као идеја поражен, већ сматрам да се никад није ни стварно заметнуо као поглед на свет у српском народу. Зашто је то тако, покушаћемо да одговоримо у овом тексту.

Као прво и основно у Србији није постојала дуга традиција масовног радничког покрета, јер је ово била пре свега аграрна земља до краја 2.светског рата. Победом социјалистичке револуције,победом над фашизмом и брзом индустријализацијом Србије, огроман број људи са села је постао део радничке класе, али се никада није ослободио свога сељачког менталитета. Временом такав менталитет се изузетно добро уклопио у градски квазиграђански менталитет, јер оба потичу из истог извора.

Посебан проблем у бившој С Ф Р Ј било је то што је Савез комуниста представљао само најмањи заједнички именитељ етатизованих, бирократизованих и отуђених од народа партијских врхушки. Стварањем заокружених републичких економија стварани су услови за распад земље, као и за примат републичких над савезним законима. Ко је томе одлучујуће допринео ? То су били такозвани „комунисти“ у републичким руководствима без чијег активног учешћа не би распад С Ф Р Ј био тако крвав. Опет је национално победило класно. Наравно ти исти „комунисти“ постали су оснивачи многих партија које са левичарским идејама немају никаквих додирних тачака. Једном речју олош остаје олош. Треба додати да су сви искористили прилику да се енормно обогате, што им и јесте био покретачки мотив.

Додатни елемент пропасти социјализма био је недовољни степен демократизације социјализма. Ако се целокупан развој човечанства посматра као стална борба за освајање слободе, неминовно се долази до спознаје да није могућ социјализам без демократије, али и обрнуто, нема демократије без социјализма. Ако нема демократије у процесу производње, онда је нема ни у друштву. Једна од највећих капиталистичких лажи је да постоји демократија ван процеса друштвене производње, а да мора постојати диктатура у процесу производње. Тамо где радник није власник средстава за производњу и где не одлучује о расподели вишка вредности, ту нема демократије. Једини интерес радника у капитализму је да што скупље прода своју радну снагу. То и ништа више.

Вратимо се на стање комунистичког покрета у Србији. Евидентно је да у Србији не постоји парламентарна левица. На власти се налазе искључиво странке чије су програмско упориште идеје неолибералниог капитализма. На изборима народ бира између истог. Избор између истог није избор. Фингирани сукоб између странака на власти и странака у опозицији не може да сакрије ноторну чињеницу да се нико од њих не залаже за другачији друштвено-економски систем од већ постојећег. Морамо рећи да је држави Србији у економском смислу сломљена кичма, јер Србија је у овом тренутку окупирана земља под протекторатом Вашингтона. Једном речју колонија. Овима на власти које је поставио Вашингтон испоручује стално нове захтеве које они безпоговорно извршавају. Крајњи циљ је уништење државе Србије. Само слепац то неће да види.

Посебна прича је да режим и медији под његовом контролом користе неке корисне идиоте који себе представљају као комунисте и дају им готово неограничен простор да лупетају и забављају јавност својом глупошћу, неукошћу и примитивизмом. Ово ти такозвани „комунисти“ раде искључиво у свом личном интересу како би се промовисали, а са идејама комунизма немају благе везе јер нису довољно писмени да било шта прочитају и разумеју на ту тему. Наравно, такви ликови служе да нас комунисте представе као имбециле. Праве комунисте који заиста нешто значе у комунистичким редовима и имају шта да кажу доживели су потпуну медијску блокаду. Њих нигде нико у режимским медијима неће видети.

Оно што је једино преостало нама правим комунистима је императив уједињења јер овако малобројни, завађени и расцепкани нећемо моћи да опстанемо и представљамо снагу која ће зауставити свеопшту регресију у којој се Србија налази. Овим путем којим иде владајући режим уз подршку лажне опозиције је пут у свеопшту како економску, тако и друштвену пропаст. Ујединимо се и победимо их!!!
avatar
Admin
Admin

Broj poruka : 11
Datum upisa : 18.09.2008

Pogledaj profil korisnika http://communist.usersboard.net

Nazad na vrh Ići dole

Re: Комунистички покрет у Србији

Počalji  lune taj Ned Jun 14, 2009 3:38 pm

avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

REVOLUCIJA

Počalji  Milosrus taj Pet Jul 31, 2009 3:18 pm

Admin,odlican text

Milosrus

Broj poruka : 2
Datum upisa : 31.07.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Koridor 10....ili profit ??? ili

Počalji  lune taj Ned Sep 27, 2009 11:30 pm

Koridor 10..kredibilitet je problem...

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/thumb/1/1d/Pruga_brcko-banovici.jpg/280px-Pruga_brcko-banovici.jpg
Pruga Brčko-Banovići

Pruga Brčko - Banovići je pruga u severnoj Bosni koja je nastala kao rezultat prve omladinske radne akcije u Jugoslaviji. Na njenoj izgradnji radilo je 62.268 omladinaca iz cele Jugoslavije i više od 1.000 brigadira iz inostranstva.
Plakat sa izgradnje pruge Brčko-Banovići
avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Kao da stane *europa* kada nrma...Broza ?

Počalji  lune taj Pon Okt 05, 2009 10:42 am

Ekonomska i politička situacija u Europi drastično se promijenila za vrijeme Brozovog boravka u tamnici. Godine 1929. izbila je velika gospodarska kriza, koja je zaustavila poslijeratni prosperitet (koji su zemlje ekonomske periferije poput Jugoslavije ionako slabo osjetile), dovela do propasti mnogih kapitalista i bitno pogoršala uvjete života radnika i seljaka. Marksisti više nisu morali uvjeravati kako kapitalistička privreda nužno dovodi do kriza: kriza je bila tu, svima vidljiva, strahovito duboka i dugotrajna.

Zaoštrava se politička borba; liberalna demokracija izgleda kao sve manje upotrebljiv model. Fašističke i monarhofašističke diktature ili vrlo ograničene demokracije, slične onoj u Jugoslaviji, uspostavljene su i u susjednim zemljama (Mađarska, Rumunjska, Bugarska, Austrija), a 1933. Adolf Hitler dolazi na vlast u Njemačkoj. Istovremeno u SSSR-u Staljin zaoštrava "klasnu borbu" stravičnim obračunom sa seljacima ("kulacima") i početkom intenzivnih "čistki" u partiji, koje će, preko Kominterne, pogoditi i sve komunističke partije u svijetu. Sve one djeluju kao sekcije Kominterne, pod strogom kontrolom iz Moskve, što ima negativne posljedice za njihovu učinkovitost, kako u Jugoslaviji tako i drugdje.
Dobavljeno iz "http://hr.wikipedia.org/wiki/Titov_%C5%BEivotopis,_1928.-1934."
Kategorija: Josip Broz Tito
avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

A onda se *revidirac* Micun pomamio da se osveti do kraja sa *disidentima* 5 oktobar...itd

Počalji  lune taj Pon Okt 05, 2009 12:11 pm

Pise Mihajlo Markovic...deo (pecat magazin)

Počalji Milan taj Sub Sep 19, 2009 6:38 pm
*PRVI POKUSAJ TRANZICIJE...*Do 1965.godine Srbija se u sastavu Jugoslavije veoma uspesno razvijala. Jugoslavija je u periodu (1953-1965) imala jednu od najvisih stopa razvoja u svetu (drugu posle japana). Kada je taj rast poceo da se vraca u normalne okvire i, umesto dvocifrene stope, zabeleeno samo 8%, Tito i rukovodstvo KPJ, pod uticajem svojih zapadnih prijatelja i pod pritiskom rukovodilaca severo-zapadnih republika, krenuo je 1965. u privrednu reformu, koja je, pod vidom borbe za *konvertibilni dinar* i za afirmaciju trzisne privrede, bila u stvari prvi pokusaj tranzicije socijalizma iz socijalizma u kapitalizam u Istocnoj Evropi. Zbog slabih pocetnih rezultata (milion nezaposlenih, (SRBIJA SAMA IMA TOLIKO DANAS).stopa inflacije od 30%, stagnacija proizvodnje), ali dobrim delom i zbog studentske pobune 1968.godne, od privredne reforme se ubrzo odustalo....*

Kako vidimo profesor je pomenuo izmedju ostalih problema 1968 godinu i studentske nemire, a znamo da je jedan od glavnih aktera bio *revidirac* Dragoljub Micunovic osnivac *CRVENOG UNIVERZITETA*, pa nekako ispada da je on spasao komunizam od kapitalizma i zaustavio tranziciju u Srbiji..(SFRJ). Kasnije je odlucio da ponovo bude *revidirac* ovoga puta bez apsane...pa je *ukrao ideju* *omrazenom* Josipu Brozu i krenuo u Europu...sa efektom da Srbija ima 1.000.000 nezaposlenih...uspeo je da prevazidje Broza cela Jugoslavija je imala toliko. Da se istorija poigrala, i da je Micunovic krenuo u evropu na celu Jugoslavije imao bi 30.000.000 nezaposlenih, morao bi hitno da ide u Balkansku federaciju, nedostajali bi mu nezaposleni..oko 8.000.000 bi bio u minusu
avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Svedok Jovo kapicic general, narodni heroj

Počalji  lune taj Uto Mar 23, 2010 11:11 am

avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Svedok Zoltan Dani...svedoci...

Počalji  lune taj Sre Mar 31, 2010 7:22 pm

Pošto već ne želite, odnosno, kako kažete, nemate priliku da kroz vojnički poziv, date doprinos zemlji, zašto se ne uključite u politički život i na taj način pokušate da utičete na ozdravljenje našeg društva?

Imao sam mnogo ponuda da počnem da se bavim politikom. Neke političke strukture ovde u Kovinu želele su da me vide čak i kao predsednika opštine. Međutim, u mom desetogodišnjem planu takva aktivnost ne postoji. Naravno, slažem se da je moguće dati izvestan doprinos u politici, ali to će moći da učine tek buduće generacije. Moja generacija, ma koliko se bavila politikom, neće moći mnogo da promeni situaciju u zemlji, jer strani faktor je toliko novca uložio u naše političare na vlasti, da neće dozvoliti da se na političkoj sceni pojave istinske patriotske snage koje bi srušile ovaj poredak. Jedino što je moguće danas učiniti jeste vratiti ponos našem narodu. Decu treba vaspitivati tako da se osećaju ponosna što su iz Srbije, da im ona bude prihvatljiva za život, da ne odlaze iz zemlje. Deci moramo da objasnimo da su osnovne vrednosti odnos prema porodici, odnos prema otadžbini. Naše troje dece ne žele da odu iz Srbije, i mislim da smo, supruga i ja, postigli ogroman uspeh onoga trenutka kada smo ih naučili da treba da poštuju osnovne vrednosti društva, da vole svoju zemlju. Samo na taj način možemo u perspektivi da vratimo našoj zemlji ugled i snagu koju je nekada imala. Na taj način doprinosim ozdravljenju ovog društva, a na nekoj političkoj poziciji ne bi dao nikakav doprinos, čak ni kao predsednik opštine, mene bi izbrisali, ne bih pristao da radim kako to današnji političari čine, ne bih pristao da budem samo marioneta koja služi tuđim interesima. Zato sam svim strankama, bar ovde u Kovinu, rekao: možda sam ja za vas najbolji izbor, ali vi za mene nikako niste.

Mislite da na našoj političkoj sceni uopšte nema zdravih snaga?

Ne kažem da na našoj političkoj sceni nema zdravih snaga. Eto, na primer, ponekad imam priliku da razgovaram sa Aleksandrom Vulinom, delim neke njegove stavove, slažem se sa mnogim odrednicama programa Pokreta socijalista. Ali budimo realni, ljudima još uvek nije dogorelo do nokata da u takvim političkim grupacijama traže spas. A u narednih deset godina, kao što sam vam već rekao, ne nameravam da se bavim politikom.

Potpis 01

Zoltan Dani bivši pukovnik protivvazdušne odbrane Vojske Jugoslavije koji je komandovao jedinicom koja je tokom NATO agresije na SRJ oborila tri aviona zapadne alijanse (F 117, F 16 i B 2), rođen je u Kovinu 1956. godine. Posle završetka NATO agresije premešten je u pozadinske jedinice, da bi 1. septembra 2004. godine bio penzionisan na sopstveni zahtev. Oženjen je i otac je troje dece. Vlasnik je male pekarsko-poslastičarske firme u Skorenovcu.
Tags: aleksandar dunđerin, NATO, NATO agresija 1999, vojska srbije, zoltan dani
avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Komunisticki pokret u Kini

Počalji  lune taj Ned Apr 04, 2010 4:05 pm

Tibetanska doga kao lukzusni modni detalj bogatih Kineza

U poslednje vreme tibetanska doga je postala novi luksuzni modni detalj za bogate Kineze koji je kupuju kao "obaveznu dopunu" uz vile i sporske automobile
U ovoj komunističkoj zemlji loše se gledalo na svaki spoljni znak bogatstva, a posedovanje psa Komunistička partija je jedno vreme zabranjivala kao buržoaski običaj.
Međutim, od pre nekoviko godina kapitalizam se malo po malo širi, donoseći neke slobode poput posedovanja psa, po mogućnosti tibetanske doge, naveli su strani mediji.
Moguće je da sličnost tibetanske doge sa lavom, simbolom moći i bogatstva, čini tu životinju tako omiljenom u Kini. Njena potražnja je toliko porasla da cene dostižu astronomske visine.
Odgajivači često traže desetine hiljada dolara, ponekad i čitavih 100.000 dolara, ali ima bogatih Kineza koji su spremni da plate i do pola miliona dolara da bi postali vlasnici takvog psa.
U Kini, koja doživljava procvat privrede i u kojoj je sve više milionera, tibetanska doga služi za potvrđivanje društvenog statusa.
Nakon zvezda šou biznisa širom sveta i njihovih čivava, ovo je novi primer korišćenja pasa za narcisoidne i egoistične ciljeve njihovih vlasnika koji nemaju ljubavi za njih već jedino brinu o svom imidžu.
avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

odnos prema pisanju pre*ss*-a, danas...

Počalji  lune taj Ned Apr 18, 2010 5:26 pm

KRVAVA SARADNJA ČETNIKA SA USTAŠAMA

Četnici i njihovi simpatizeri se do dana današnjeg ubiše osporavajući
da su četnici i ustaše sarađivali tokom NOB. Kolaboraciju sa
Talijanima i ne opovrgavaju, jer to bi bilo uzaludno, kada i oni znaju
da su četnici i opstajali u Crnoj Gori, Hercegovini i jugoistočnoj
Bosni samo zahvaljujući talijanskoj pomoći. Sa Nijemcima tako-tako, sa
Nedićem i ostalim kvislinzima još nekako, ali sa ustašama, tim
najvećim zlotvorima srpskog naroda ? Ma dajte molim vas! Na njihovu
žalost, mnoštvo dokumenata dokazuje tu kolaboraciju.
Svakako da su četnici i ustaše bili protivnici u ideološkom smislu i
masa četničkog ljudstva regrutovana je iz srpskog življa koje je
preživjelo ustaške pokolje. Ali već početkom 1942. pojavio se za
četnike novi i uskoro jedini pravi neprijatelj - partizani. Da bi ih
uništili četnici su tražili saveznike u svima protiv kojih su se
partizani borili. U talijanskom dijelu NDH četnici i nisu bili ništa
drugo do pomoćna talijanska vojska ( MVAC ) tako da su do bitke na
Neretvi sa svojim gospodarima kontrolisali to područje.
Međutim, u njemačkoj zoni NDH četnici su morali naći drugog saveznika,
a najbliže su im bile vlasti NDH, dakle ustaše. Tako su u proljeće
1942. gotovo svi četnički odredi u dijelu Bosne pod njemačkom
kontrolom potpisali sporazume o saradnji sa vlastima NDH. Komandanti
tih odreda bili su, kao što ćemo vidjeti, neki od najistaknutijih vođa
bosanskih četnika, u koje se četnici i danas kunu.
Prvi sporazum sa ustašama sklopio je Uroš Drenović, komandant
četničkog odreda "Kočić" ( inače prijeratni seoski učitelj ) u
Mrkonjić Gradu 27. aprila 1942. Ustaše će Drenovića do kraja smatrati
lojalnim. Iste lokalne vlasti NDH sklopile su sporazum o saradnji i sa
Lazarom Tešanovićem, komandantom odreda "Mrkonjić", 23. maja 1942.
Nekoliko dana kasnije, 28. maja 1942., sa ustašama je sklopio sporazum
i Ozrenski i Trebavski četnički odred popa Save Božića.
Rade Radić, komandant odreda "Borja" bio je toliko ažuran da je sa
vlastima NDH potpisao čak dva sporazuma: jedan 9. juna 1942. u Banjoj
Luci i drugi pet dana kasnije u Prnjavoru. Rade Radić, seoski trgovac
i špekulant, "proslavio" se ubistvom teško ranjenog narodnog heroja dr
Mladena Stojanovića 1. aprila 1942. u svojoj rodnoj Jošavci. Radić će
imati i tu "čast" da mu poslije rata bude suđeno zajedno sa njegovim
vrhovnim komandantom Dražom Mihailovićem i da zajedno stanu pred
streljački stroj.
"Vojvoda" Borivoje Kerović, komandant Majevičkog četničkog odreda,
stavio je u Loparama 15. juna 1942. svoj paraf na ugovor sa ustašama,
a isto je 16. januara 1943. u Kovanju kod Rogatice učinio i Radivoje
Kosorić, zloglasni "koljač sa Romanije" koga je po zlu zapamtilo
muslimansko stanovništvo goraždanskog, fočanskog i rogatičkog kraja.
Suština svih ovih sporazuma bila je ista: četnici su izražavali svoju
lojalnost ustaškoj državi, obavezali se da će obustaviti sva
neprijateljstva protiv snaga NDH i da će se zajedno boriti protiv
partizana. Vlasti NDH su se sa svoje strane obavezale da neće
progoniti četnike, da će ih za borbu protiv partizana opskrbiti
municijom, da će ranjenim četnicima omogućiti liječenje u bolnicama
NDH ( imam uvid i u ustaške otpusnice iz bolnica ranjenih četnika gdje
se navodi kako im je vraćeno donje rublje ), i da će porodice
poginulih četnika primati odgovarajuću pomoć.
Sam vrh NDH bio je obaviješten o ovim pregovorima i podržavao ih je,
pa je tako Ravnateljstvo za javni red i sigurnost Ministarstva
unutrašnjih poslova NDH izdalo 9. oktobra 1942. direktivu u kojoj kaže
da nijedan ustaški organ ne smije stupiti u formalne ni u neformalne
pregovore sa četnicima bez odobrenja X odjela tog ravnateljstva.
Dakle, X odjel je bio ustaški organ za koordinaciju saradnje sa
četnicima.
Pored ovih formalnih sporazuma, bilo je bezbroj primjera neformalne
kolaboracije četnika sa ustašama. Ta kolaboracija je svoju kulminaciju
doživjela tokom bitke na Neretvi. Tako su, na primjer, prilikom
partizanskog napada na Konjic krajem februara 1943., Nijemcima i
ustašama u pomoć priskočili četnici iz Sandžaka predvođeni majorom
Vojislavom Lukačevićem, koji su nepune dvije sedmice ranije
učestvovale u stravičnim pokoljima muslimanskog življa po Sandžaku i
jugoistočnoj Bosni ( to su oni zločini o kojima je Pavle Đurišić
izvijestio Dražu Mihailovića, kada se hvalio sa 8000 poklane djece,
žena i staraca ). Zahvaljujući Lukačevićevoj pomoći partizani nisu
zauzeli Konjic.
Na kraju, i sam Draža Mihailović je uoči svog sloma pokušao doći do
nekog dogovora sa vrhom NDH. Tako je, dok se sa ostacima svojih snaga
pobjeglih iz Srbije nalazio na planini Vučjak u sjevernoj Bosni, u
aprilu 1945. poslao u Zagreb svoje emisare: advokata dr Ranka Brašića,
generala Svetomira Đukića i majora Žiku Andrića. Dr Brašić je nosio sa
sobom Mihailovićeva pisma upućena Paveliću i nadbiskupu Stepincu.
Četnička delegacija se dva puta sastala sa Pavelićem u Zagrebu, 17. i
22. aprila i načelno dogovorila neke stvari, ali su brzi slom NDH
dvije sedmice kasnije i zlosretni pokret četnika prema Srbiji završen
u paklu na Zelengori, učinili bespredmetnim sve ustaško - četničke
kombinacije.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
САРАДЊА ПАРТИЗАНА СА УСТАШАМА (1)

2010-04-17 22:35:59.0 Милослав Самарџић

Комунисти и усташе сарађивали су против четника још 1932. године - али
тада против четника војводе Косте Пећанца

Комунистичка теорија учи да у свакој вишенационалној заједници
већински народ "угњетава" и "експлоатише" мањинске народе. У
Совјетском Савезу на стуб срама стављени су Руси, а у Југославији
Срби. Још Пети конгрес Коминтерне, одржан 1924. године, захтевао је
издвајање Хрватске, Словеније и Македоније из састава Краљевине Срба,
Хрвата и Словенаца. Штавише, тада је изричито наглашено да је за
југословенске комунисте на првом месту "национално питање", због чега
они не треба да се боје "распаљивања националних страсти" и "пламених
елемената националних покрета".

Комунистичка партија Југославије донела је резолуцију о националном
питању, са следећом основном тезом:

"Југославија је продукт светског империјалистичког рата, у којој се
као владајућа нација јавља српска, која угњетава све остале народе у
Југославији". Дакле, српска нација, а не "српска буржоазија". Оваквим
ставовима стварана је геноцидност комуниста према Србима, која ће доћи
до изражаја већ на почетку устанка 1941. године.1

На тим основама је Четврти конгрес КПЈ, одржан 1928, позвао радничку
класу да "свестрано помаже борбу раскомаданог и угњетаваног албанског
народа за независну и уједињену Албанију", док је Четврта земаљска
конференција 1934. године осудила "окупацију Хрватске, Далмације,
Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од стране
српских трупа".

Најбоље сараднике међу "пламеним елементима националних покрета"
комунисти су нашли у усташама. Прва позната документа о сарадњи усташа
и комуниста потичу из 1929. године - по један страни и домаћи.

Страни документ је извештај италијанске обавештајне службе
министарству иностраних послова у Риму, под насловом "Понашање Хрвата
према Србији". Италијански обавештајци писали су, 24. августа те 1929.
године, како се "хрватски сепаратистички покрет развија у једну широку
организацију", која обухвата Хрватску сељачку странку и хрватске
комунисте. Наредни извештаји бележе "узлазну линију" ове сарадње.2

Документ домаћег порекла из 1929. године је осуда једног од истакнутих
комуниста, Андрије Хебранга, пред Судом за заштиту државе, "због рада
са усташком организацијом на рушењу државе Краљевине Југославије".3

Сарадња комуниста и усташа у ово доба није била тајна. Примера ради,
гласило Комунистичке партије Југославије, "Пролетер", у броју 28 из
1932. године објављује чланак "Усташки покрет у хрватским крајевима".
У чланку је, између осталог, писало и ово:

''У последње вријеме почиње да се шири особито у Лици и Сјеверној
Далмацији усташки покрет против српских окупаторских власти. Било је
више сукоба између наоружаних усташа и жандара. Међу Шибеником и
Бенковцем усташе су дигли у зрак четири жандарске касарне. У сукобима
у Лици заробили су усташе 5 жандара и одвели их са собом као таоце.
Влада је, да угуши покрет, прогласила опсадно стање у тим крајевима,
послала тамо 1400 жандара, три батаљона војске, два кавалеријска
одреда стројних пушака (митраљеза) и једну брдску батерију. Осим тога
су послати нерегуларни одреди тако зване "Народне одбране" Косте
Пећанца (српски комите)...

Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских
сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих
комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет
потпомогну, организују и предводе. У исто вријеме, Комунистичка
партија указује на досадашње недостатке и погрешке у том покрету, које
се разјашњавају тим да у покрету досада знатан утицај имају хрватски
фашистички елементи (Павелић-Перчић), којима није у интересу да против
великосрпске војно-фашистичке диктатуре развијају један лички масовни
покрет, јер се боје да би се такав покрет окренуо не само против
диктатуре него и против њих и њихових италијанских господара. Због
тога се они ограничавају на акције малих одреда и методе индивидуалног
терора.

Борба за раширење масовне базе усташког покрета, против
индивидуално-терористичких метода хрватских фашиста - то је задаћа
комуниста. Великосрпска војно-фашистичка диктатура не може да се обори
само акцијама малих групица људи без учешћа најширих маса. И то не
само у хрватским, него и у српским крајевима. А да би се у борбу
увукле најшире масе, потребно је да се оне заинтересују са
одговарајућим паролама. Борба за национално ослобођење треба да буде
испуњена конкретним садржајем и да обухвати питање земље, дугова,
пореза, борбе против мјесних богаташа-лихвара... Павелић и остала
фашистичка господа неће да истакну захтјев и да се боре за то, да се
земља одузме од велепосједника, цркава, манастира и државе и да се
раздијели бесплатно и са инвентаром сиромашним сељацима... Због тога
они (комунисти - прим. аут) узимају најактивнијег учешћа у усташком
покрету и предводе тај покрет, везујући борбу усташа за национално
ослобођење са борбом широких маса радног народа за рад, хљеб, земљу и
слободу.''4

Према томе, комунисти су покушавали да омасове усташки покрет,
везивањем његове националне димензије ("ослобођење хрватског народа"),
са својим класним програмом ("социјално ослобођење"), али и да му се
наметну као лидери.

Поред овога, комунисти су штампали летак у коме су се обратили
"цијелом хрватском народу са позивом да свим снагама подупре борбу
усташа", и чак "радницима и сељацима Србије" да "свим снагама" помогну
"борбу усташа и народа у Лици и Хрватској"!5

Од 1935. године Стаљин напушта политику разбијања Југославије,
проценивши да би она могла бити амортизер евентуалног Хитлеровог
напада на Совјетски Савез. Ипак, то није значило да комунисти мењају
своју националну политику. Њихова нова парола била је: "Мала и слаба
Србија - јака Југославија". Задржани су сви основни елементи
националне политике из претходног периода, с тим што су се сада имали
примењивати у оквиру Југославије. Са своје стране, Коминтерна је
организовала ликвидацију свих Срба у врху КПЈ, да би на њихово место
поставила Хрвате на челу са Јосипом Брозом Титом.

Тако су комунисти, једнако као и према "класном непријатељу",
распиривали мржњу и према српском народу у целини, док су на другој
страни истицали стратегијски значај Хрвата. Међу овима су им и даље
највећи пријатељи били усташе. Пријатељство између усташа и комуниста
учвршћено је у југословенским затворима, где су се сретали као
политички осуђеници.

Нови подстицај за сарадњу усташа и комуниста дошао је са потписивањем
споразума Рибентроп-Молотов 1939. године. После окупације и
распарчавања Краљевине Југославије априла 1941. године, Комунистичка
партија Хрватске водила је преговоре са Павелићевим режимом о свом
легализовању у оквиру "Независне Државе Хрватске". Како је Коминтерна
већ легализовала Комунистичку партију Словачке у оквиру Хитлеровог
"Новог поретка", очекивала се дозвола и за легализацију Комунистичке
партије Хрватске, али ситуација се мења 22. јуна 1941, са немачким
нападом на Совјетски Савез.6

Ипак, комунисти и усташе у међувремену потписују још један споразум о
сарадњи. То видимо на основу дневника Славка Кватерника, заменика
хрватског поглавника Анте Павелића, који се чува у Историјском архиву
града Београда, у Легату Вицка Крстуловића, једног од партизанских
команданата. Кватерник је 22. априла 1941. записао:

''Миле (Будак - прим. аут) био поново код мене. Тражио да се убрза
договор о сурадњи са комунистима. Поглавник потписао договор. О томе
одмах јављено Лорковићу. Он је добио задатак за сурадњу.''7

Почетком 1943. године Павелић је тајно послао комунистима једног свог
министра, Н. Рушиновића, да изрази "повјерење" према њима. Непосредан
повод за слање овог усташког министра био је обавештавање партизана о
предстојећој немачкој Операцији "Вајс", како би се на време склонили.
Командант 4. зоне "Народноослободилачке војске Хрватске", Вицко
Крстуловић, о доласку министра Рушиновића писао је 18. јануара
Врховном штабу:

''...Да је Павелић послао министра нарочито зато да нађе везу са
партизанима, како би се на било који начин предусрела ова акција
(Операција "Вајс" - прим. аут) и убијање партизана и хрватске војске.
Ово преговарање и споразум са партизанима мора бити апсолутно тајно
пред Њемцима и Талијанима. Наводно да су стали (Павелић и његова влада
- прим. аут) на становиште да држава без народа не вреди. Министар и
жупан (Н. Леутић, велики жупан из Омиша - прим. аут) су изразили своје
повјерење према партизанима, само се боје да не би у партизанским
редовима Срби преузели вођство и да би сутрашња Југославија опет дошла
под вођство Срба.''8

По пријему Крстуловићевог писма, на састанак са Павелићевим министром
долази лично Јосип Броз Тито. Састанак је био тајан и комунисти, по
природи ствари, ни касније о њему нису говорили. Али, за сусрет
комунистичког вође и усташког министра сазнала је италијанска команда
из Шибеника и о томе обавестила своје претпостављене. У италијанском
војном архиву у Риму оригинални извештај о састанку Рушиновић - Броз
пронашла је др Смиља Аврамов.9

Такође, др Аврамов је пронашла и оригинални извештај италијанске
обавештајне службе о састанку Јосипа Броза Тита и папе Пије Дванаестог
- дакле, истог оног папе који је пружио подршку Анти Павелићу - у
Ватикану, 9. августа 1944. године. Састанак је одржан у највећој
тајности, која је очувана све док др Смиља Аврамов није објавила овај
документ. Др Аврамов пише да је састанак папе и вође Комунистичке
партије Југославије уговорен још приликом доласка усташког министра Н.
Рушиновића код комуниста, јануара 1943. године. Наиме, у претходном
периоду управо Н. Рушиновић је био стални представник нацистичке
хрватске државе у Ватикану. Тако се из Рушиновићеве поруке од 18.
јануара 1943, коју је пренео Вицко Крстуловић, види не само суштина
разговора Ј. Б. Тита и Павелићевог министра, већ и разговора Ј. Б.
Тита и римског папе. Најзад, познат је и један хрватски извор, који
став Анте Павелића према партизанима дефинише тачно онако како је то
његов министар Рушиновић саопштио Крстуловићу. Павелић је, према овом
извору, рекао: ''Нека се из партизана на нашој земљи одстране туђинци,
хрватске партизане све ћемо сместити на ову позорницу и погостити
их".10

Комунисти су после рата систематски уништавали компромитујућа
документа, али промакла су им им још најмање два - не рачунајући
немачке, италијанске, британске, америчке и четничке изворе - доказа о
сарадњи са усташама. Први је извештај заменика начелника Врховног
штаба, бившег капетана Велимира Терзића, Ј. Б. Титу од 17. јануара
1943. године. Терзић пише:

''Овим усташким преговарачима - парламентарима, по моме мишљењу,
требало би ставити до знања да је безусловно потребно да донесу
оригинална - званична пуномоћја од Павелићеве владе, а не овако од
неких разних делегата.''11

О садржају преговора редакција зборника докумената упућује читаоца на
Архив војноисторијског института у Београду, наводећи ознаке два
документа, што су како произилази записници са састанака комуниста и
усташа. Међутим, та два документа, са ознакама АВИИ К-1491 рег. бр
16-5 и АВИИ К-12 рег. бр 5-1, не налазе се у наведеном Архиву. Другим
речима, она су "преживела" акцију уништавања компромитујућих
докумената, редакција их је погледала и неопрезно поменула у зборнику,
а онда је неко дошао и уништио их.

Познат је још један овакав случај. Историчар др Саво Скоко потражио је
наређење Ј. Б. Тита од 14. фебруара 1942. године, које је школски
пример ратног злочина. Речено му је да је по објављивању у једном од
зборника дошао официр Титове гарде и однео наређење, с образложењем да
је "подметнуто".12

Међутим, четничка обавештајна служба одмах је сазнала за ове преговоре
усташа и комуниста, о чему је Дража 14. јануара 1943. известио владу у
Лондону:

''Вођа комуниста у Далмацији Булшан послао је бившег среског начелника
у Сињу код команданта усташа да преговарају о заједничкој акцији
против четника.''13

Контекст Терзићевог извештаја од 17. јануара 1943. је следећи. Терзић
је запазио да се четници концентришу у Далмацији, претварајући је у
"базу за будуће догађаје", то јест за дочек инвазионих трупа Западних
савезника. Зато је предлагао Ј. Б. Титу:

''Морамо припремити и плански извести једну операцију на книнске
четнике и дошљаке из Херцеговине и Црне Горе, те да их добро потучемо
и уништимо. Ово би требало извести у што краћем року, како би пресекли
у корену њихове даље тенденције и ликвидирали их са далматинског
подручја. У ову сврху ми би могли користити нашу 2. дивизију и највећи
део далматинских снага, можда и један део 6. хрватске дивизије, а
вероватно и комплетну.''14

Потом следи ставка о тражењу званичног пуномоћја од Павелићеве владе,
са образложењем да се усташе што дуже задржавају у преговорима, "како
би нам остало довољно времена да извршимо прегруписавања снага у циљу
разбијања и уништења четника". Терзић наставља: "Затим, касније, пошто
би разбили четнике, могли би се бацити целокупним снагама на усташке
банде".15

Терзићев став о усташама вероватно је разлог што комунисти овај
документ не само што нису уништили, већ су га и публиковали. Наиме,
неспорно је да су многи комунисти српског порекла размишљали о
усташама као Терзић. Међутим, тако нису размишљали Ј. Б. Тито и
хрватски комунисти из Главног штаба Хрватске - дакле они који су
истински командовали партизанским јединицама. Они су Терзићу и другим
комунистима српског порекла говорили да се права акција против усташа
одлаже док се не ликвидирају четници - а то се отегло на читав рат.
Скривали су, такође, и контакте са Павелићевом владом, попут оног са
министром Рушиновићем. О доласку Рушиновића Терзић очигледно није био
обавештен. Контакти које је Терзић имао са усташама били су на нижем
нивоу, а он није ни имао овлашћења за доношење стратешких одлука.

Други доказ о преговорима комуниста и усташа је инструкцији Ј. Б. Тита
својим преговарачима са домобранима, писана 2. јула 1943, с тим што су
они, како се наводи у зборнику докумената, преговарали и са усташама.
Реч је о "фингираним нападима" комуниста на домобранске и усташке
гарнизоне. Комунисти и представници хрватских формација договорили би
се о симулирању борбе, јер су Хрвати морали да подносе извештаје
Немцима за изгубљене гарнизоне. У ово доба, у договореним "фингираним
нападима" комунисти су заузели од домобрана Хан-Пијесак, Власеницу,
Олово, Шековиће и Кладањ. Вишедневни преговори комуниста са усташама у
Зворнику нису уродили плодом, па је ово место заузето правом борбом
(да је борба била права, може се закључити по великим губицима
комуниста).

Ј. Б. Тито се користио својим старим споразумима са хрватским
формацијама, а очигледно и неким начелним договором. У поменутој
инструкцији од 2. јула 1943, тј. директиви "за преговоре са
представницима Хрватске домобранске војске у Источној Босни", каже се
да треба успоставити "што тешњи контакт са свима нама наклоњеним
представницима војних и цивилних власти" хрватске нацистичке државе,
наводно ради њене "дезорганизације и разбијања". Преговоре, који су
већ заказани, треба искористити за постизање што бољих резултата,
"како би то послужило као пример и осталим старешинама хрватске
војске". Титови представници имали су да свим домобранима, официрима,
подофицирима и војницима, "гарантују безбедност живота и личне
приватне имовине". Свима који пређу у партизане признају се чинови и
омогућава даље напредовање, пише Ј. Б. Тито и наставља:

''Сваки онај војник који изрази жељу да из било којих разлога не
приступи Народноослободилачкој војсци или да буде прекомандован у свој
крај, код тамошњих наших јединица, изаћи ће му се у сусрет. У овом
последњем случају биће упућен са својом потпуном ратном спремом.

У току преговора тражити од представника Хрватске домобранске војске
да предаду у исправном стању сву убојну спрему - ратни материјал,
храну, возила, магацине и остало.

У крајњем случају, тј. ако представници Хрватске домобранске војске не
пристају на јавну предају, пристати и на фингирани напад на њихов
гарнизон, где ће бити тачно уговорен и предвиђен начин предаје.''16

Усташе се не помињу, али се упутство односило и на њих, што доказују
преговори са Црном легијом у Зворнику. Као и према домобранима и
усташама, комунисти задржавају исти однос и према четницима: "Све
похватане четничке групице одмах стрељати на лицу места", наређивао је
помоћник начелника Врховног штаба, Велимир Терзић, 1. јула 7.
дивизији.17

У другом наређењу 7. дивизији, послатом истог дана, Терзић наређује да
7. бригада не напада четнике, јер су њене снаге "недовољне и слабе".
Врховни штаб ће, пише даље Терзић, упутити "за разбијање четничких
банди другу јединицу и јаче снаге".18

Упућена је једна бригада из 2. дивизије, и то не на обичан задатак,
већ "као казнена експедиција", како се изразио Терзић у писму Павлу
Ивићу од 3. јула.19

"Чишћење Звијезде планине од четничких банди" подразумевало је и
конфискацију хране у српским селима, као што је то и раније чињено.

Према томе, ратна сарадња комуниста са усташама дошла је исто онако
природно као и њихова борба против четника. И у једном и у другом
случају реч је о наставку предратне комунистичке политике, како
"класне", тако и "националне". Обе те политике систематски су неговале
антисрпство, за рачун наводно угњетаваних Хрвата.
avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

PRE*SS*-adzije su danas objavile o saradnji ustasa i komunista,

Počalji  lune taj Ned Apr 18, 2010 5:32 pm

nesporna stvar..ali resenja i konacno resenje su poznati oslobodjenjem 1945...i postojanjem do 1990.te godine kada su se *oni* umesali da rese *konacno pitanje*...
radi se o tome, da upravo saradnja ustasa i cetnika nikada nije ni prekidana, krunisana je 1954te, u Argentini sporazumom Stojadinovic-Pavelic, i realizovana 1990-1995te, naravno krvavo kako to i dolikuje. Komentar PRESSONLINE, nemogu da prilozim, jer oni kada nanjuse istinu...bniraju..pristup nemoguc, pa neka to neko dugi neotkriven uradi..prilogom o neprekinutoj saradnji ustasa i cetnika.
avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Ali, ostavimo to istoriji, mada se posledice osecaju danas *reinkarnacija*

Počalji  lune taj Pon Maj 24, 2010 4:26 pm

Stvar je u tome da se bude pre svega patriota, a to je *neideoloska* kategorija. Jer, ova lazljiva tvrdnja o levicarima, internacionali je sto se tice Srbije mnogo pogubnija varijanta od one *boljsvicke* varijante Staljinovog *inetrnacinalizma*. Upregnuti, celu naciju, narode, prirodne i privredne resurse, da bi se ostvarena dobit, profit, nakon traljavog i nikakvog podmirenja *troskova proizvodnje i poreskih obaveza*, prebacilo u inostranstvo, ojacale strane banke, od kojih se posle jedva isprosjace krediti i *pomoc*, je sve dublje upadanje u stupicu imperijalizma. Izneti profit, pa isti angazovati kao kredit svojoj drzavi i drustvu, stvarnom *vlasniku*, okamatiti ga pa opet izneti napolje je cin teske diverzije na privredu, drustvo i drzavu, govoreci za takve stvari, veleizdaja, sa teskim posledicama. To je ta razlika izmedju *njih* i *nas*, dali se radi u interesu drzave, drustva i njihovog gradjanina, ili se radi u korist inostrane drzave, drustva i inostranog gradjanina...?
avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Po neka *pracka* ne skodi, ako neskodi moze da koristi !?

Počalji  lune taj Čet Sep 30, 2010 7:03 pm

avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Svaka cast..

Počalji  koragg245 taj Sub Okt 02, 2010 11:32 pm

svaka cast drugovi...zanima me samo sta je sa nama u republici srpskoj nadam se da na nas niste zaboravili

koragg245

Broj poruka : 2
Datum upisa : 30.09.2010

Pogledaj profil korisnika http://komunistickapartija.yolasite.com/

Nazad na vrh Ići dole

Dobro nam dosao druze,

Počalji  lune taj Sub Okt 02, 2010 11:38 pm

Mozda je bolje da nam napises nesto kako je kod vas u RS, imaju li koministi podrsku u narodu, imali volje da se nosimo zjedno sa problemima i tajkunsko-politickim spregama...??
avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Trenutno...pricam sa....hm, hmm

Počalji  lune taj Sub Okt 02, 2010 11:53 pm

avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Комунистички покрет у Србији

Počalji  koragg245 taj Ned Okt 03, 2010 12:05 am

Hvala sto ste me primili..situacija u RS je katastrofa evo sada su izbori narod nezna za koju bi budalu glasao.
nas premijer tj. buduci predsednik Dodik pojma nema o zivotu a da nepricam o politici to je covjek koji se prosto izrazava,ne persira nikome.narod nasjeda na sve njegove lazi.Pred svake izbore jedino on organizuje mitinge pod satorima sa hranom i picem tako da nahrani narod pred izbore kao stoku pred klanje.ja vas molim da na bilo koji nacin nam pomognete sa svojim savjetovima.ja sam oformio grupu mladjih komunista koji redovno pokusavaju sa letcima nesto da urade ali najbolje bi bilo kada bi se na ovom prostoru oformila komunisticka partija. narod zeli promjene mislim da bi ovdje imali solidne sanse jer vcina penzionera su komunisti a vecina kja izlazi na izbore su penzioneri...

koragg245

Broj poruka : 2
Datum upisa : 30.09.2010

Pogledaj profil korisnika http://komunistickapartija.yolasite.com/

Nazad na vrh Ići dole

Pa, predlog je svakako dobar

Počalji  lune taj Ned Okt 03, 2010 12:09 am

naravno, slicno zlo je i u Srbiji, a, radi se o dve susedne drzav na zalost..sto malo komplikuje odnose, svakako korak po korak pravite mesne odbore, glavne odbore..tesko je ali za bolje sutra zajedno smo jaci..!!
avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Комунистички покрет у Србији

Počalji  Marko taj Pet Okt 29, 2010 12:52 am

Ja samo mogu da kazem,ovako nije bilo ni za vreme turaka .
avatar
Marko

Broj poruka : 1
Godina : 35
Datum upisa : 21.10.2010

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Pa, svi podatci ti daju za pravo

Počalji  lune taj Pet Okt 29, 2010 11:01 pm

avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Ali, treba biti uporan

Počalji  lune taj Sre Nov 03, 2010 12:54 am

Ono sto se dogodilo u Sovjetskom Savezu moze se objasniti jedino koristeci marksisticke metode analize. Jos na stranama Manifesta komunisticke partije, Karl marks i Fridrih Engels su objasnili da je razvoj proizvodnih snaga pokretacka sila ljudske istorije. Sa ove tacke gledista, planska ekonomija u SSSR-u je pokazala neobicnu vitalnost tokom decenija. Zaista, takva transformacija je bez presedana u analima ljudske istorije.

Jedino su marksisti bili sposobni da objasne procese koji su se odvijali u Rusiji, ne ex post facto, vec decenijama unapred. Nasuprot tome, spisi i burzoaskih kriticara SSSR-a i njihovih staljinistickih prijatelja su se odlikovali potpunim odsustvom razumevanja. Sa dijametralno suprotnih tacki gledista, oni su stigli do pogresnog zakljucka - da je staljinisticki rezim virtuelno neunistivi monlit, koji bi mogao da nastavi sa postojanjem u nedogled.

Cak i pre Drugog svetskog rata, kada ni najveci kapitalisticki mudraci, kao ni Staljinove apologete, nisu videli pukotine u oklopu "monolitnog" rezima u Rusiji, Leon Trocki, boljsevicki voda koga je Staljin oterao u egzil, tvrdio je da ce staljinizam biti zbacen ili politickom revolucijom radnicke klase, ili se moze, pod odredenim uslovima, vratiti na kapitalizam. Dok su marksisti predvideli i objasnili krizu staljinizma, cak ni najveci geniji nisu mogli da predvide kako ce se kriza odvijati. To ne treba da nas iznenadi. Nemacki pesnik Gete je napisao: "Teorija je siva, prijatelju moj, ali je drvo zivota uvek zeleno". Stvarno odvijanje istorijskog procesa je enormno komplikovano, ne samo zato sto ukljucuje ono sto marksisti nazivaju subjektivnim faktorom, svesnu intervenciju ljudi. Predvideti do detalja kako ce se istorijski proces odvijati bi zahtevalo ne samo naucna polazista, vec kristalnu kuglu, koja nam, uprkos svim dostignucima moderne tehnike, jos nije dostupna.

Usled zastrasujucih ekonomskih uslova, socijalne i kulturne zaostalosti, rezim radnicke demokratije koji su uspostavili Lenjin i Trocki je zamenjen Staljinovom monstruozno deformisanom radnickom drzavom. Ovo je bio uzasan iskorak u nazad, koji je oznacio likvidaciju politicke moci radnicke klase, ali ne i fundamentalnih socio-ekonomskih dostignuca Oktobarske Revolucije, novih svojinskih odnosa, koji su svoj najcistiji izraz imali u planskoj ekonomiji. Sposobnost novog proizvodnog sistema je bila surovo testirana 1941-45, kada je Sovjetski Savez napadnut od strane nacisticke Nemacke, sa svim kombinovanim resursima Evrope koji su joj stajali na raspolaganju.

Uprkos gubitku od 27 miliona zivota, SSSR je uspeo da porazi Hitlera, i da, nakon 1945, rekonstruise svoju slomljenu privredu u izuzetno kratkom vremenskom periodu, transformisuci se u drugu svetsku velesilu. Od zaostale, polu-feudalne, uglavnom nepismene zemlje u 1917, SSSR je postao savremena, razvijena ekonomija, sa cetvrtinom svetskih naucnika, zdravstvom i skolstvom ravnim ili boljim od bilo cega na Zapadu, sposobna da lansira prvi svemirski satelit i posalje prvog coveka u svemir.

Takva zadivljujuca dostignuca u zemlji koja je startovala sa nizeg nivoa od danasnje Indije gone na razmisljanje. Covek moze osecati simpatije za ideale boljsevicke revolucije, ili im se protiviti, ali takva izuzetna transformacija u tako kratkom vremenskom periodu zahteva paznju mislecih ljudi sirom sveta. Naravno, kolaps staljinizma sada trijumfalno uzdizu neprijatelji socijalizma kao konacni "dokaz" da nacionalizacija i planiranje ne funkcionisu, i da se stoga ljudska rasa mora pomiriti sa vecnom vladavinom zakona "trzista", za uvek, amen. Ovo je, zaista, sustina proslavljenog "Kraja istorije" Frensisa Fukujame. Ipak istorija, u marksistickom smislu reci, se ni u kom slucaju nije zavrsila, i buducnost svetskog kapitalizma nije nista sigurnija nego sto je bila pre pada Berlinskog zida. U stvari, jos manje je.

U periodu od 50 godina, SSSR je povecao nacionalni bruto dohodak preko devet puta. Uprkos strasnim razaranjima u Drugom svetskom ratu, uvecao je svoj BDP preko pet puta od 1945 da1979. U 1950, BDP SSSR-a je bio samo 33% SAD-a. Do 1979, dostigao je vec 58%. Do kraja '70-tih, Sovjetski Savez je bio velika industrijska sila, koji je u posmatrano apsolutnim odnosima prevazisao ostatak sveta u celom nizu kljucnih sektora. SSSR je bio drugi svetski proizvodac iza SAD i najveci proizvodac nafte, celika, cementa, azbesta, traktora, i mnogih alata za masine. Svet je zavideo sovjetskom svemirskom programu.

Niti je potpuni obim ovih dostignuca izrazen u ovim ciframa. Sve ovo je postignuto takoreci bez nezaposlenosti ili inflacije. Nezaposlenost kao na Zapadu je bila nepoznanica u Sovjetskom Savezu. U stvari, po zakonu, bila je krivicno delo. (Ironicno, ovaj zakon jos postoji u statutarnim knjigama, iako nista ne znaci). Moze biti primera slucajeva zabusavanja ili pojedinaca koji su izgubili posao zbog sukoba sa vlastima. Ali takve pojave nisu proizilazile iz prirode planske ekonomije, i nisu morali postojati. Nisu imali nista zajednicko sa ciklicnom nezaposlenoscu kapitalizma ili organskim rakom koji sada pogada ceo zapadni svet i koji trenutno osuduje 35 miliona ljudi zemalja OECD-a na prisilnu pasivnost.

Stavise, u vecem delu posleratnog perioda, inflacija je bila mala ili nikakva. Birokratija je shvatila istinitost upozorenja Trockog da je "inflacija sifilis planske ekonomije". Nakon Drugog svetskog rata skoro uvek su se trudili da budu sigurni da je inflacija pod kontrolom. Ovo je posebno bio slucaj sa cenama osnovnih sredstava. Pre perestrojke (rekonstrukcije), poslednji put kada su cene mesa i mlecnih proiszoda povecane 1962. Hleb, secer, i vecina cena prehrambenih proizvoda su poslednji put uvecani 1955. Stanarine su bile ekstremno niske, posebno u odnosu na Zapad, gde je vecina radnika morala d daje trecinu ili vise od svoje plate na te troskove. Samo u poslednjem periodu, sa haosom perestrojke, ovo je pocelo da se rusi. Sada, sa zurbom u pravcu trzisne privrede, i nezaposlenost i inflacija su se vinuli do nebeskih visina.

SSSR je imao izbalansiran budzet i cak mali visak svake godine. Interesantno je primetiti da ni jedna zapadna vlada nije uspela da postigne ovaj rezultat (kao sto dokazuju Mastrihtski uslovi), kao sto nisu uspeli da postignu nultu inflaciju i potpunu zaposlenost, stvari koje su takode postojale u Sovjetskom Savezu. Zapadni kriticari Sovjetskog Saveza su o ovome cutali, jer je to pokazivalo sposobnosti cak i tranzicionalne privrede, a kamoli socijalizma. Sada kada Rusi uzivaju u blagodetima kapitalizma, shvataju sta znaci imati veliki i nekontrolisani budzetski deficit, sto znaci da plate nisu mesecima placene.

Glavno pitanje, naravno, je zaso je SSSR propao. Autor objasnjava ceo proces veoma detaljno, i pokazuje kako je u periodu posle 1965, rast sovjetske ekonomije poceo da usporava. Izmedu 1965. 1979., rast je bio 5,4%. Nakon sledeceg sedmogodisnjeg perioda, izmedu 1971. i 1978, prosecna stopa rasta Sovjetskog Saveza je bila samo 3,7%. U odnosu na prosecnih 3,5% razvijenih kapitalistickih zemalja OECD-a. Drugim recima, rast Sovjetskog Saveza nije vise bio znacajno veci nego sto je dostignut u kapitalizmu, kao katastrofalnom stanju. Kao rezultat, udeo SSSR-a u svetskoj proizvodnji je zapravo malo opao, sa 12,5% u 1960. na 12,3% u 1979. U istom periodu, Japan je povecao svoje ucesce sa 4,7% na 9,2%. Svo Hurscovljevo naklapanje o sustizanju Amerike je bilo u prazno. Rast Sovjetskog Saveza je nastavio da pada i na kraju Breznjevljevog perioda ("perioda stagnacije" kako ga je krstio Gorbacov) je smanjen na nulu.

U trenutku kada je ovo stanje dostignuto, birokratija je prestala da igra relativno progresivnu ulogu koju je imala u proslosti. To je razlog zasto je Sovjetski rezim usao u krizu. Ovo je sada opste poznato. Ali, biti general posle bitke je relativno lako. Tesko je predvideti istorijski proces unapred. Ali ovo je svakako bio slucaj sa Ted Grentovim izuzetnim pisanjem o Rusiji, koje je tacno prikazao grafik sunovrata staljinizma i predvideo njegov ishod cetvrt veka pre pada Berlinskog zida. Samo ovde nalazimo razumljivu analizu razloga za krizu birokratskog rezima, koji cak i danas ostaje knjiga sa sedam pecata za sve druge komentatore dogadaja u bivsem SSSR-u.

Stav kapitalistickih "eksperata" smo vec komentarisali. Tu nema iznenadenja. Socijalizam (ili komunizam) je propao. Kraj price. Ali komentari voda radnickih pokreta, i levih i desnih, su jos bolji. Desni reformisti kao i uvek samo odrazavaju poglede vladajuce klase. Od levih reformista nam stize posramljena tisina. Lideri komunistickih partija na Zapadu koji su juce nekriticki podrzavali sve zlocine staljinizma sada pokusavaju da se distanciraju od diskreditovanog rezima, ali nemaju odgovora na pitanja komunistickih radnika i mladih koji zahtevaju ozbiljna objasnjenja. I ovo je apsolutno neophodno, jer ako ne razumemo proslost i ako ne izvucemo sve neophodne zakljucke, nikada necemo biti u mogucnosti da se suocimo sa velikim zadacima koje nam donosi buducnost. Ovo delo ne samo da postavlja pitanja vec i odgovara na njih.

Pad Berlinskog zida je oznacen na zapadu kao pocetak nove zore. Tretiran je od strane kapitalistickih komentatora i apologeta kao "konacna pobeda" kapitalizma nad socijalizmom. "Nema vise Sovjetskog Saveza", napisao je Martin Mekkoli. "Veliki eksperiment je propao... Marksizam je u praksi svuda doziveo neuspeh. Ne postoji marksisticki model koji je sposoban da se poredi sa kapitalizmom". "Pobedili smo!" pisalo je u uvodniku The Wall Street Journall-a (24/5/89). Po Frensisu Fukujami: "Period post-istorije je stigao... Liberalna demokratija je trijumfovala, i covecanstvo je dostiglo najvisu mudrost. Istorija je dosla do kraja."

Americki predsednik Dzordz Bus je trijumfalno najavio uspostavljanje "Novog Svetskog Poretka" pod dominacijom SAD imperijalizma. Ali vrlo brzo je inicijelna euforija splasla. Sve sto je bilo cvrsto i stabilno u hladnoratovskim odnosima se raspalo. Na njegovo mesto je dosla nestabilnost, nesigurnost i konflikt. U februaru 1990, The Wall Street Journall u seriji clanaka o "'90-tim i posle" zakljucuje da "ce svet 90-tih biti manje predvidiv i na mnogo nacina nestabilniji nego svet poslednjih nekoliko dekada."

"Kraj hladnog rata ne znaci svet mira", izjavio je The Economist (9/2/92), "naprotiv, jedno vreme moze izgledati kao daleko grublje mesto". Zapadni lideri su prestraseni cinjenicom balkanizacije bivseg Sovjetskog Saveza, situacije koju je SAD sekretar ministarstva inostranih poslova, Dzejms Bejker, opisao kao "Jugoslaviju, ali sa nuklearnim oruzijem". Ko sto je jedan ruski komentator, Tatjana Korjagina, objasnila: "Sa socioloske i ekonomske tacke gledista, nema sta da nam bude drago. Politicka dezintegracija Saveza, koja je izgleda konacna, ce pogorsati krizu i uvecati socijalne tenzije. Uskoro cemo se suociti sa katastrofom." Ona zakljucuje: "...na cijem uscu imamo nastanak socijalne revolucije".

Uoci dvadesetprvog veka, stratezi kapitala gledaju u buducnost sa dubokom slutnjom. Nove ekonomske, socijalne i politicke protivrecnosti se gomilaju preko starih protivrecnosti. Sada mozemo sa potpunim pouzdanjem ustvrditi da je kolaps staljinizma samo bio uvod u nov period kriza kapitalizma, koje ce uciniti konvulzije na Istoku, i ono sto je kapitalizam iskusio u proslosti, da izgledaju kao nedeljne cajanke. "Kapitalizam je pobedio, komunizam je izgubio", izjavio je americki magazin The Newsweek (17/06/96). "Ili smo tako bar mislili."

Uprkos svim izdasnim obecanjima meda i mleka koja su pratila kolaps staljinizma od strane zapadnih voda, pokusaj uspostavljanja kapitalizma u Sovjetski Savez doneo je sa sobom nocnu moru za populaciju. Dostignuca Oktobarske Revolucije se sistematski rasturaju, vodeci u kolaps proizvodnih snaga bez presedana. Nije cudno sto zapadni posmatraci koji su preuvelicavali svaki defekt sovjetske ekonomije, i namerno potiskivali sve dokaze o uspehu, ostaju tvrdoglavo nemi o ovim slavnim dostignucima trzisne ekonomije.

Jos od Srednjeg Veka nakon pada Rimske imperije nije Evropa videla takvu katastrofu u miru. Posebno, kolaps proizvodnje u Rusiji podseca na efekat masovnog poraza u ratu, ili preciznije, u dva rata. Nema se sa cime porediti u modernoj istoriji. U poslednjih sest godina, proizvodnja se stropostala za 60%. To se moze opisati jedino kao istorijsko anuliranje tehnike i industrije. Ostar pad u americkoj proizvodnji od 30% u vreme Velike Depresije 1929-33 je relativno beznacajan u poredenju sa ovim. Svaka godina zivota u Rusiji je ravna najvecoj depresiji koja se ikada osetila na Zapadu. U 1996, BDP je pao za jos ^%. Inustrijski autput je pao za 5% a poljoprivredni za 7%. Autput u lakoj industriji je srnuo u propast sa 28%, a industrija gradevinskog materijala za 25%. hemijska i petro-hemijska industija je snizena za 11% a izgradnja novih stambenih objekata za 10%. Ruska zetva 1996. je bila jedna od tri najmanje u poslednjih 30 godina. U pet godina do 1994, privrede eks-republika Sovjetskog Saveza su se stropostale do, u slucaju Gruzije, zapanjujucih 83%. Od onda, bilo je samo jos padova.

Rezim sunovrata

1936 Leon Trocki je predvideo da "ce pad sadasnje birokratske diktature, ako je ne zamene nove socijalisticke snage, znaciti povratak kapitalistickim odnosima sa katastrofalnim padom u industriji i kulturi." Poslednjih sest godina su obezbedile dovoljan dokaz za ovo.

Jedna od odlika sadasnje situacije je moda izmisljanja citavog novog jezika da bi se prikrila realnost socijalno katastrofalne politike. Tako imamo "snizavanje" i "istrosenost resursa" na Zapadu. A sada imamo i "big beng" u pripremi u Rusiji. Ovi samozadovoljni eufemizmi podsecaju na "Novogovor" 1984 Dzordza Orvela, gde Ministarstvo Blagostanja upravlja nestasicama, Ministarstvo Mira vodi permanentni rat, a Ministarstvo Ljubavi predstavlja tajnu policiju! Ono sto ovaj "big beng" zahteva je zatvaranje svih "neprofitablnih" fabrika i industrije, kraj svim drzavnim subvencijama, i rapidnu transformaciju u kapitalizam. To bi rezultiralo u zatvaranju 40% ruske industrije i oko 25 miliona nezaposlenih. Beda danasnjice ne bi bila nista u odnosu na ovaj scenario.

Dzonatan Hofman, internacionalni ekonomista u Credit Suisse First Boston, je izrekao ovaj biser mudrosti: "Niko ne obecava lak prelazak. Rusija, kao ni jedna zemlja u ovom veku, suocila se sa padom imperije, ideologije, politickih institucija, i kolapsom ekonomije. Ali i pored svega toga, privreda ce joj se menjati, i to ce se nastaviti."

U izuzetno potcenjivackom maniru, Entoni Robinson pisuci za Financial Times kaze: "Teze je nego sto je bilo zamisljeno." I pored toga, to nije sprecilo ovaj organ finansijskog kapitala da zahteva daleko veci bol u svom uvodniku samo mesec dana ranije (7/10/94): "Ne postoji srednji put - samo izbor izmedu 'big beng' stabilizacije i socio-ekonomskog kolapsa. Pre ili kasnije, morace od naroda zahtevati zrtve kakve do sada nisu morali da naprave." Kejns je jednom primetio, da kada se govori o dugorocnim resenjima, "svi smo mrtvi, gledano na dugi rok." Vodeci burzoaski predstavnik, Sergej Aleksasenko, koji je bio zamenik ministra finansija, sumirao je njihovu perspektivu: "Kad me ljudi pitaju sta ce biti, ja im uvek kazem da ce sve biti u redu za 20 godina."

Sadasnja burzoaska vlast nece imati 20 godina da zavrsi svoju kontra-revoluciju i konsoliduje pozicije. Uprkos bogacenju male elite na vrhu, mase populacije nisu dobile nista od "reformi". Istrazivanja javnog mnenja su pokazala da ce velika vecina protiv trzisne ekonomije. Istrazivanje iz 1994, kaze da je podrska reformama pala sa 40% pre pet godina, na samo 25% onda. Isto istrazivanje je pokazalo da vecina smatra da ce privatizacija biti "legalizovana krada preduzeta u korist nomenklature i kriminalaca." Skorije istrazivanje sprovedeno od strane SAD internacionalne fondacije izbornih sistema u novembru 1995. je otkrilo da su tri cetvrtine veoma nezadovoljne trenutnom situacijom. Samo 20% smatra da ce se ekonomija popraviti u naredne dve-tri godine. I znacajno je da, preko polovine zeli ponovno uspostavljanje drzavne kontrole nad ekonomijom.

Tri meseca ranije, istrazivanje Sve-ruskog centra za istrazivanje javnog mnenja i Univerzitet Stratklajd objavljeno u Financial Times-u (17/8/95), otkriva da dve trecine ocenjuje period perestrojke pozitivno, u odnosu na samo 50% u 1992. Trecina je zelela povratak staljinistickog rezima, dok je 10% reklo da bi povratak Cara bio bolji. u sve-ruskom istrazivanju objavljenom u Segodnya (24/1/97), 48% ispitanika se slozilo ili je naginjalo ka tome da se slozi sa idejom da je "socijalizam bolji od kapitalizma kao sistem za Rusiju". Oni koji se nisu slozili, ili su naginjali u tom pravcu, cinili su 27%, dok su ostali bili neodlucni. 43% onih koji slazu ili naginju ka tome da se sloze da bi ruska privreda trebalo pretezno da se razvija na osnovu drzavnog pre nego privatnog vlasnistva, dok je 19% smatralo suprotno. Uzimajuci u obzir slicna iskustva iz Litvanije, Ukrajine, Poljske, Madarske, Rumunije i Istocne Nemacke, u novembru 1995. na izborima za rusku Dumu, one partije koje su bile za reformu su bile ponizene. To je bila velika pobeda Komunisticke partije i njenih saveznika, koja je gurnula nacionaliste na drugo mesto. Rezultati su ukljucili alarme sirom kapitalistickog sveta.

Magazin Newsweek (17/6/96) je priznao: "Surovost tranzicije je izazvala bes. U rudarskim krajevima severne Rusije, ljudi u jamama su bili neplaceni mesecima ranije u toku prosle godine. Mnoga licna primanja su takode kasnila. Ako kapitalizam ne moze da obezbedi pristojnu dnevnicu za posten dnevni rad - ili posvecenost postovanju obaveza prema penzionerima - 'cemu onda sluzi?' zajedljivo pita Ljudmila Saharova". Ekonomska kriza je pracena zastrasujucim kolapsom zivotnog standarda. Veliki deo populacije zivi u uslovima siromastva kakvi nusi videni od rata. Plate se ne isplacuju mesecima, kao rezultat ogromnih dugova akumuliranih od strane drzavnih preduzeca i kolapsa centralizovanog planiranja.

Samo u 1995. realne plate su pale za skoro 20%. "Vec zivim na helbu i caju. Meso nisam videla godinama," kaze Fainija Moligina, 67-godisnja penzionerka koja kaze da prima samo 160,000 rubalja mesecno. "Ako cene skoce, bice gladovanje". Vekna crnog hleba kosta 2,200 rubalja u Moskvi, ali sa najgorom zetvom u poslednjih 30 godina, eksperti Ministarstva za poljoprivredu upozoravaju da bi cena ubrzo mogla da poraste do 4,750 rubalja. Kolaps zivotnog standarda je daleko od svog zavrsetka. Inflacija nastavlja da guta plate i penzije. Ali milioni ih primaju posle mesec dana zakasnjenja. "Totalna isplata zaostalih plata i penzija je apsolutno nerealna.", otkriva ministar ekonomije, Jevgenij Jasin.

Rapidno siromasenje je donelo nevidenu bedu i patnju masama drustva. Tokom perioda reformi, realne plate u Rusiji su se prepolovile. Danas, milioni Rusa se suocavaju sa neuhranjenoscu, ako ne i gladu. Po godisnjem izvestaju drzavnog Statistickog komiteta, skoro 32 miliona ljudi su primali manje nego sto je drzavno-definisani "minimalac" od oko 75 dolara na kraju 1996. Vecina trosi svaki sat budnog stanja pokusavajuci da obezbedi sredstva za zivot, samo da bi preziveli. Ali, ovo je samo jedna strana slike. Kretanje ka trzisnoj ekonomiji je stvorilo bogatu elitu kapitalista, regrutovanih iz stare komunisticke nomenklature, koji su upleteni u korupciju, iznudivanje, i pljackanje drzavne industrije.

Oni predstavljaju rusku burzoaziju - novu klasu varalica, crnoberzijanaca, eks- birokrata i Mafije, zeljnih da konsoliduju svoju moc, privilegije i dohotke. Umesto "stare dobre" kapitalisticke konkurencije, oni su se okrenuli pretnjama smrcu i ubistvima da eliminisu poslovne rivale. Njihov moto je: Obogati se preko noci! "Na samom vrhu trzista", komentarise Financial Times, "blistavi supermarketi prodaju zive jastoge i skupe sampanjce za nove bogatase. Ima spremnih kupaca za haljinu od 2.000$ u ruskim sjajnim novim buticima, i najnoviji Mercedesi i limuzine krstare moskovskim ulicama". Ocajna pozicija masa u odnosu na blistavo bogatstvo burzoazije i njenih privezaka. Flote krem Mercedesa, blistave moderne kuce stoje u uvredljivom kontrastu u odnosu na vecinu koja se bori za opstanak. Posledice ovoga nisu promakle inteligentnijim zapadnim posmatracima:

"Rastuca distanca izmedu bogatih i siromasnih", pise Financial Times (10/4/95), "je takode sokantnija ruskim ocima nego zapadnim jer je zamenila komunisticki poredak u kome je moneta socijalnog stausa pre bila politicka moc nego novac i elite su pazile da prikriju svoje privilegije hvalospevima vrlinama radnicke klase".

"Zbog ovih razloga, rastuca podela izmedu dobitnika i gubitnika koja je nastala u protekle tri godine ruskom traumaticnom ekonomskom i politickom transformacijom se javlja kao najvazniji faktor u borbi zemlje za odluku kojim putem napred." Procene ruske vlade su da pored racuna u bankama i vlasnistva u inostranstvu, oko 20 milijardi dolara lezi sakriveno u slamaricama. Odrazavajuci ovu novu burzoasku kulturu, Moskva sada ima najvecu koncentraciju kockarskih kazina u Evropi.

Ali, postoji i nalicje medalje. Siromastvo je postalo epidemija. U St. Petersburgu vise od 50.000 dusa zivi na ulicama. U glavnom gradu, Moskvi, izmedu 50.000 i 100.000 ljudi tesko spava svake noci. Prosjacenje je dostiglo razmere kuge. Pod sadasnjim uslovima, beskucnicima se negira pravo na propisku, stabmenu dozvolu, bez koje nemaju pravo na posao, zdravstvenu zastitu ili drzavne beneficije. Ovi ljudi jos mogu biti pritvoreni do dve godine zbog skitnje, prosjacenja ili "parazitskog zivota". Stari, od kojih su mnogi branili grad tokom nacisticke opsade, su tako ocajni da mnogi zive na gradskim otpadima. Sve veci broj je prevarom isteran iz njihovih kuca od strane Mafije. Lisavanje je znacilo nezamislive scene zalosti. Skoro je je jedna beskucnica osudena na dve godine teskog rada zbog krade naocara.

Kapitalisticko trziste je donelo sa sobom sve najgore osobine burzoaskog drustva: siromastvo, beskucnistvo, nezaposlenost, nasilni kriminal i porast alkoholizma, dok unistava socijalnu zastitu. Divljacki rezovi u finansiranju su ostavili zdravstvenu zastitu da se tetura od jedne do druge krize. Zajedno sa porastom siromastva su dosle bolesti i zaraze. Alkoholizam, koji je pod staljinizmom dostigao alarmirajuce razmere, postao je epidemija. Potrosnja votke je porasla ostro od kada su ogranicenja u picu smanjena 1991. i od posledicne liberalizacije prodaje. Procenjuje se da 150 miliona ruske populacije sada konzumira znacajno vise votke svake godine nego 280 miliona ljudi u SSSR-u krajem 80-tih.

Vise od 25% beskucnika St. Petersburga priznaje da pije Belaya Shapka (sredstvo za ciscenje). Zimi, hiljade ovih izgnanika se cesto napije jeftinom votkom i legne u hladnocu, iz koje se mnogi vise nikad ne probude. U isto vreme, korejski restoran na Alma-ati naplacuje 100$ po stolu, dok nocenje u hotelu sa cetiri zvezdice u Moskvi moze kostati vise od 600$ za noc. To su cuda koja je donela trzisna ekonomija.

Mucenicka slika ruskog zivota je zivopisno naslikana u clanku novinara Nila Mekkeja: "U zimu 1993, vise od 1.000 beskucnika je imalo srece. Vlada je ustvari priznala njihovo postojanje - kada je uklonila njihova smrznuta mrtva tela sa trotoara... Raspad sovjetske imperije je zatresao Rusiju do temelja, socijalna zastita je kolabirala i haos koji je nastao je stvorio 'nove siromahe'... Hiljade bivsih zatvorenika je skliznulo u beskucnistvo po pustanju iz 'zona' - ruskih kaznenih kolonija3 - i naslo se u sumracnom svetu degradacije. Bivsi osudenici se mogu videti kako drhte na coskovima ulica, piju vodku sa izbeglicama avganistanskog rata, odbeglom decom i poremecenima."

Po skorasnjim izvestajima Svetske Banke, jedna trecina populacije zivi ispog granice siromastva. Po njima, distribucija dohotka je sada neravnomerna kao u Argentini i na Filipinima. 43% pada u realnim platama izmedu 1991. i 1993, kombinovano sa liberalizacijom cena, je znacilo da sve veci broj ljudi nije mogao priustiti sebi minimalnu potrosacku korpu, koja je u novembru 1994. procenjena na 30$ mesecno. Nochlezhka (nocno skloniste), organizacija za beskucnike, procenjuje da je stvarna cifra Rusa koji zive ispod minimuma egzistencije zapanjujucih 80% - daleko iznad cifre Svetske Banke. Ona kaze da samo 3% slobodnih kuca ide onima na listama cekanja, sa prosecnih 15 godina cekanja. Ostatak su prigrabili birokrate. Mafija kontrolise kamatu. Niko ne moze izbeci iznudivanje i reket. Cak i individue koje se bore da zarade koju rublju prodajuci bednu imovinu na ulici su primorani da im placaju 20%.

Kao suprotan pol obsceno bogatih, sve veci broj se gura u apsolutnu bedu. "Tinejdzerke teze prostituciji, a muskarci nose pistolje. Svi pate", pise Mekkej. Siromasna mladez je primorana u lopovske bande od strane mafije, sa malim nadama za bekstvo. Pored posasti alkoholizma, lako mogu postati plen bolesti kojoj ce samo neki izbeci: tuberkulozi. "Hiljade su pogodene ovom bolesti-ubicom, ali tretman im ne moze mnogo pomoci. Sta vrede lekovi, pitaju radnici Nochlezhkaya kada se spava u kontejneru?"

Kapitalizam vam moze ozbiljno narusiti zdravlje

Kao direktna posledica kolapsa zivotnog standarda, svedoci smo ostrog pada zdravlja masa populacije. Newsweek je opisao prosecan zivotni vek kao "pouzdan indikator opsteg nacionalnog ekonomskog zdravlja". Trenutni nivo Rusije je cak nizi nego indijski, pakistanski i drugih zemalja u razvoju, i, i dalje nastavlja da pada. U poredenju sa vrhuncem krize staljinizma, zivotni vek je u SSSR-u u 1987. jos uvek bio 65,1 godinu za muskarce i 73,8 za zene. U Britaniji, sadasnji zivotni vek muskarca je 74 godine. Nije iznenadujuce sto Financial Times (14/2/94) nad clankom na naslovnoj strani stavlja naslov "Rusija se suocava sa populacionom krizom dok stopa smrtnosti raste". U clanku se kaze da je "samo u prosloj godini, stopa smrtnosti skocila 20%, tj. ima 360.000 smrti vise nego u 1992. Istrazivaci sada veruju da je prosecan zivotni vek pao na 59 godina - daleko ispod proseka u industrijalizovanom svetu, i najnizi je u Rusiji od ranih 60-tih".

U clanku u americkom magazinu Time (27/6/94) se komentarise: "za mnoge stanovnike istocne Evrope doba slobode se pretvara u najgore vreme od Drugog svetskog rata. Istocna Evropa prolazi kroz zdravstvenu krizu sudbonosnih razmera: demografi i zdravstveni zvanicnici prijavljuju stope smrtnosti i bele kuge u razmerama kakve se mogu videti jedino u ratu. Oboljenja i tela i duha su blizu epidemijskih velicina. U nekoliko zemalja, ukljucujuci Rusiju, populacija se u stvari smanjuje. 'Pad je katastrofalan', kaze Regina Hilderbrant, ministar u drzavnoj vladi Brandenburga, "to je kao rat'.

"U Rusiji, Bugarskoj, Estoniji i istocnoj Nemackoj, ima vise smrtnih slucajeva nego rodenja, u nekim oblastima u odnosu 2:1. Zivotni vek u skoro svim delovima Istoka pada, posebno medu muskarcima, u doba kada cak i najsiromasnije zemlje treceg sveta beleze stabilna uvecanja. U Madarskoj prosek je 65 godina za muskarca i 74 za zenu, u odnosu na 67,3 i 75 u 1975 i 73,4 i 81,8 za Francuze danas. Stope smrtnosti u Rusiji su skocile 30% od 1989, i to najvecim delom muskaraca, kaze demograf Marej Fesbah sa Univerziteta u Dzordztaunu. Po njegovo proceni, zivotni vek ruskog muskarca je pao na 59 godina, skoro kao i u Pakistanu". I nadovezuje se na citat Nikolasa Eberstata, istrazivaca na Americkom Enterprajz Univerzitetu u Vasingtonu: "U proslosti, takvi iznenadni sokovi su se mogli videti u industrijalizovanim drustvima samo za vreme rata".

Ove cifre su jos vise zaprepascujuce kada se setimo da je Sovjetski Savez dostigao nivoe socijalne zastite i zivotnog veka jednake onim u naprednim kapitalistickim zemljama. Da bi smo dokazali ove tvrdnje ne moramo se cak ni pozivati na SSSR. Da bi smo videli kontrast u odnosu na plansku ekonomiju, cak i sa zaostalom privredom, dovoljno je da uporedimo situaciju na Kubi koju spominje Time. Uprkos kriminalnoj blokadi kojom Vasington zeli da ugusi Kubu, Pan-Americka Zdravstvena Organizacija (PAHO), ogranak Svetske Zdravstvene Organizacije, opisuje kubansku zdravstvenu zastitu kao "bolju nego u ostatku Amerike". Zaista, ljudi dolaze na Kubu cak i iz takvih zemalja kao sto je Svedska da bi dobili tretman u odredenim oblastima medicine.

Iako pati od kriticnog nedostatka medikamenata i zaliha kao rezultata blokade, Kuba se i dalje moze pohvaliti sa 51.000 doktora - 1 na 231 stanovnika. "Uprkos poteskocama, kako bilo", priznaje Time, "kubanska stopa smrtnosti novorodencadi i dece ispod pet godina nastavlja da se popravlja. Sa 9,4 smrtna slucaja od 1.000 novorodencadi prosle godine, kubanska stopa je prestignuta samo u Kanadi (7 od 1.000, u 1992) i SAD (9 od 1.000) na zapadnoj hemisferi, po PAHO-u."

Sadasnja situacija u Rusiji je vrlo drugacija. Bolesti, samoubistva, ubistva, inadekvatna hrana, ocaj, kombinovani sa rasturanjem zdravstvenog sistema sluze da reduciraju Rusiju na nivo Treceg sveta po zdravlju. Po Rabochaya Tribuna: "Vecina Rusa je hronicno neuhranjena. Deficit visokokvalitetnih proteina je 25% a vitamina do 50%. Energijski deficit je oko 20%." Stopa smrtnosti ruskih muskaraca je u vezi sa samoubistvima, ubistvima, losom hranom i losim uslovima i opstim nedostatkom perspektive i gubitkom nade u buducnost.

Zaraze koje su davno iskorenjene pocinju da se ponovo javljaju: kolera, difterija, dizenterija, antraks i sibirski maligni antraks. "Ove infektivne zaraze, koje su se rasirile svuda, od lenjingradskog regiona na severozapadnom obodu Rusije do gradova na pacifickoj obali, su toliko postale preovladujuce da su jedne moskovske novine otvorile "epidemiolosku" rubriku, koja obavestava citaoce o najnovijim bolestima", otkriva Financial Times (14/9/94).

Svetska Zdravstvena Organizacija (WHO) je objavila da u bivsem SSSR-u vlada alarmirajuca epidemija difterije. "Difterija, koja se tretira kao decija bolest, izgledala je porazenom u Evropi nakon opste imunizacije krajem 40-tih. U 1980. je prijavljeno samo 623 slucaja. Poslednje izbijanje je pocelo u Moskvi i St. Petersburgu 1991, ali je do 1994. epidemija, koja ubija od 5-10% svojih zrtava, obuhvatala skoro 48.000 inficiranih u skoro svim regionima Rusije, Ukrajine, Belorusije, Moldavije, Azerbejdzana, Jermenije, Gruzije, Kazahstana, Tadzikistana i Uzbekistana", javlja Financial Times (20/6/95). Doktor Jo Osval, evropski regionalni WHO direktor upozorio je da "je ovo najveca javna zdravstvena opasnost u Evropi jos od Drugog svetskog rata".

Zalihe lekova su male, dok su dostupni lekovi veoma skupi. U starom sistemu, sovjetski lekovi su prodavani skoro u bescenje. 1992. cene lekova su pocele da prestizu rast cena drugih dobara. Vec u februaru 1992, jeftini lekovi su nestali sa polica. Sindikalne novine Trud na kraju 1992. javljaju: "Apoteke su otkrile da je poslovanje sa komercijalnim strukturama narocito profitabilno. Oni kupuju lekove u inostranstvu za dolare, i prodaju po crnom kursu".

Po doktoru Borisu Storozilovu, glavnom doktoru u moskovskoj gradskoj bolnici br. 32, privatizacija medicine se nevidljivo odvija. On kaze da: "zbog divljeg kapitalizma koji se razvija svuda oko nas i nesposobnosti doktora da se snadu u novoj situaciji, neki doktori uzimaju novac sa strane za ono sta bi trebalo da rade besplatno." Kada se njihove cesto odlagane plate isplate, doktori zarade mizernih 85.000 rublji mesecno, dok sestre zarade 65.000 rublji. "Nemoguce je naci nove radnike po tim stopama," kaze dr. Storozilov, "svi se bacaju u komercijalu".

Clanak E.M. Andrejeva iz drzavnog Statistickog Komiteta pokusava da minimizira ozbiljnost zdravstvene krize, ali je primoran da prizna da zivotni vek ruskog muskarca, po sadasnjim trendovima, ce biti samo 50 g. do kraja veka, a 63 za zene. I takode je primoran da prizna da je srz problema ekonomske prirode:

"U 1993, kolicina sredstava alociranih za zdravstvo je nastavila da se smanjuje. Fakticka korisnost bolnickog tretmana je jos vise pala zbog nedostatks savremenih lekova i istrosenosti zastarele medicinske opreme. Nivoi plata u ruskom zdravstvu u 1992. ( podaci za 1993. jos nisu dostupni) su bili nizi za koeficijent od 1,7 nego u privredi kao celini. U uslovima trzisnih reformi, tesko se mogu ocekivati efikasne usluge slabo placenog medicinskog osoblja." Pored siromastva i [budzetskih] rezova, sveopste osecanje nesigurnosti i straha izaziva razne vrste psiholoskih problema. Isti autor priznaje da nagle promene i konflikti izazvani reformama stvaraju "povecanu socijalnu nestabilnost i i visi opsti nivo neuroza".

Uvodenje principa trzista u medicinu je imalo razarajuce rezultate. Recima moskovske zurnalistkinje, Irine Gluscenko: "Pre oko godinu dana ozbiljni, iskreni ljudi su objasnjavali na ruskoj televiziji da drzavni sistem apoteka gusi inicijativu radnika. Za intenzivnu centralizaciju se govorilo da izaziva nedostatke lekova i cini efikasan rad sa pacijentima nemogucim. Onda, kako su ekonomske reforme ubrzane, apoteke su pretvorene u komercijalne radnje ciji je cilj bio da zaraduju novac. Ako zarade vise, to znaci da uspesno posluju, cak i ako to znaci smrt veceg broja ljudi...

Napad na apoteke je poceo pre komercijalizacije drugih sfera privrede, uglavnom zbog mrznje novih vlasti prema besplatnoj medicinskoj zastiti kao jednom od ostataka socijalizma. Veliki broj apoteka nije privatizovan, ostajuci u opstinskom vlasnistvu. Kako bilo, njihove funkcije su potpuno izmenjene; apoteke su morale i da opstanu i da donose profit gradskoj blagajni." U 1993, kolapsom besplatnog zdravstva, uvedeni su privatni medicinski programi, ali van domasaja velikog dela populacije. Procenjuje se da je samo 10% Rusa pokriveno privatnim osiguranjem, koje im daje pravo tretmana na elitnim bolnicama Kremlja koje je ranije koristila vrhuska partijske birokratije.

S obzirom na nebeske cene, potrosnja lekova se smanjila za 30% samo u 1992. Po Gluscenkovoj, "ono sto se dogodilo sa apotekama je tipican primer onoga sto se sada dogada sa zdravstvom u celini. U 1991. 3,4% Ruskog DBP-a je islo na zdravstvo. U 1992. ova cifra je prepolovljena. Nema novca ne samo za dogradnju opreme, renoviranje bolnica i istrazivanja, vec ni za doktorske plate".

U zemlji u kojoj su drzava i inustrija bile vrlo povezane, prelazak na trzisnu ekonomiju je doneo nepredvidive posledice. Sa druge strane, federalna vlada finansira troskove funkcionisanja drzavnih bolnica, ali lokalne fabrike su u proslosti kupile veci deo opreme. Sada kada su fabrike pred kolapsom, veza je pukla. "Sada su fabrike siromasnije nego mi", kaze dr. Storzilov. "Rade sa pola kapaciteta i otpustaju radnike, tako da nasa oprema pocinje da zastareva." Drugi efekat koji je primetio je strah radnika da priznaju da su bolesni jer u tom slucaju bivaju otpusteni. "Rade dok ne padnu i tek onda dolaze u bolnicu".

U straom sistemu radnici su imali bar besplatno zdravstvo i relativno stabilne uslove. Po Julki Lukac, madarskoj penzionerki: "Drustvo nije bilo podeljeno za vreme komunista. Nije bilo kriminala ili siromastva i ziveli smo srecno". To moze biti pristrasno secanje, ali je prisutno kod mnogih. Rudar iz Vorkutke kaze da je "glasao za Zjuganova, jer se osecao sigurno pod komunistima". Jos jedna ruska osoba koja je intervjuisana o demokratiji, otkrivajuci trenutnu psihologiju miliona, je dala sledeci odgovor: "Sloboda? Da, imamo je. Ali slobodu za sta? Da umremo od zapaljenja slepog creva? Da kupimo zapadnu jaknu od anoraka za 200 DM, dok je prosecna plata 5 DM nedeljno. Slobodu da podmicujemo profesore sa 1000 dolara godisnje da bi nam ucili decu ili da platimo 50 dolara da bi smo dobili normalnog doktora?"

Polozaj zena

Veliki francuski socijalista utopista Furije je video polozaj zena kao najslikovitiji indikator progresa socijalnog rezima. Pokusaj da se uvede kapitalizam u Rusiju je imao najbednije posledice po ovom pitanju. Svi uspesi u borbi za prava zena izboreni u Ruskoj Revoluciji, koji su zapoceti strajkom tekstilnih radnika na Dan zena, su sistematski eliminisana. Reakcionarno lice pro-burzoaskog rezima slikovito otkriva polozaj zena.

Boljsevicka Revolucija je polozila temelje socijalnoj emancipaciji zena, i iako je staljinisticka politicka kontra-revolucija predstavljala delimicni korak unazad, neporecivo je da su zene u Sovjetskom Savezu napravile kolosalne korake napred u borbi za ravnopravnost. "Oktobarska Revolucija je posteno ispunila svoje obaveze u odnosu prema zeni", pise Trocki. "Mlada vlada ne samo da joj je dala njena sva politicka i zakonska prava u odnosu na muskarca, vec, sto je jos vaznije, ucinila je sve sto je mogla, i u svakom slucaju neuporedivo vise nego sto je bilo koja druga ikada, da bi joj zaista obezbedila pristup svim formama ekonomskog i kulturnog rada". Oktobarska Revolucija je bila prekretnica u borbi za emancipaciju zena. Pre toga, u carizmu, zene su tretirane kao obican dodatak domacinstvu. Caristicki zakoni su eksplicitno dozvoljavali muskarcu da koristi nasilje protiv zene. U nekim ruralnim krajevima zene su bile primoravane da nose velove i bilo im je zabranjeno da uce da citaju i pisu. Izmedu 1917 i 1927 ceo niz zakona je donet dajuci zenama jednakost sa muskarcima. Program Komunisticke Partije iz 1919 jasno proglasava: "Ne ogranicavajuci se na formalnu jednakost sa muskarcima, Partija tezi da ih oslobodi od materijalnog tereta zastarelog kucnog rada zamenjujuci ga komunalnim kucama, javnim restoranima, zajednickim praonicama, vrticima, itd..."

Zene vise nisu bile obavezne da zive sa muzevima ili da ih prate ako je promena posla znacila promenu stana. Data su im jednaka prava da budu glava domacinstva i da primaju jednake plate. Paznja je posvecena podizanju dece i spoecijalni zakoni o materinstvu su uvedeni zabranjujuci dug i nocni rad i uspostavljajuci placeno odsustvo za vreme porodaja, porodicne naknade i decije centre. Abortus je legalizovan 1920, razvod pojednostavljen i uvedena gradanska registracija braka. Koncept nezakonite dece je takode napusten. Po Lenjinu: "U doslovnom smislu, nismo ostavili ni jedan deo besprizornih zakona koji stavljaju zenu u stanje inferiornosti u odnosu na muskarca..."

Materijalni napreci su ucinjeni da odrze potpuno ucesce zena u svim sferama socijalnog, ekonomskog i politickog zivota - obezbedivanje besplatnih skolskih obroka, mleka za decu, specijane hrane i dodataka za odecu siromasnoj deci, konsultacione centre o trudnoci, materinstva i druge objekte. Zaista, pojavu staljinizma je pratila serija kontra-reformi u socijalnoj sferi, sto je drasticno ugrozilo polozaj zena. Ali sa smrcu Staljina, posleratni privredni rast je omogucio stabilno opste poboljsanje: penzija sa 55 godina, ukidanje diskriminacije u placanju i uslovima zaposljavanja, i pravo trudnica da predu na laksi posao sa punim trudnickim odsustvom 56 dana pre i posle porodaja. Novi zakoni u 1970 su ukinuli nocni rad i podzemni rad za zene. Broj zena sa visokim obrazovanjem je porastao sa 28% u 1927, na 43% u 1960, i na 49% u 1970. Jedine zemlje na svetu u kojima su zene cinile preko 40% visokoobrazovanih su bile Finska, Francuska i Sjedinjene Drzave.

Bilo je poboljsanja u staranju o deci predskolskog uzrasta: u 1960. je bilo 500.000 mesta, ali do 1971 ta cifra je porasla na nekoliko miliona. Fanstaticna dostignuca planske ekonomije, sa konsekventnim poboljsavanjem zdravstvene zastite, su se odrazili u udvostrucenom zivotnom veku zena sa 30 na 74 godine i redukciji decije smrtnosti za 90%. U 1975 broj zena koje su radile u obrazovanju je porastao na 73%. U 1959 jedna trecina zena je bila na poslovima gde je 70% radne snage bilo zensko, ali do 1970 ova cifra se popela na 55%. Do ovog vremena, 98% medicinskih sestara su bile zene, kao i 75% nastavnika, 95% bibliotekara i 75% doktora. u 1950 bilo je 600 zena doktora nauka, ali do 1984 cifra se popela na 5.600!

Kretanje ka kapitalizmu je rapidno unazadilo dostignuca proslosti, gurajuci zene nazad u polozaj bednog ropstva pod licemernim imenom "porodice". Najveci deo tereta krize je stavljen na leda zena. Zene su bile prve otpustane, da bi se izbeglo placanje socijalnih beneficija, kao sto su deciji i materinski dodatak. S obzirom da su zene cinile 51% ruske radne snage pre nekoliko godina, i da je 90% zena radilo, rast nezaposlenosti je znacio da vise od 70% ruskih nezaposlenih radnika sada cine zene. U nekim oblastima i do 90%.

Kolaps socijalnih institucija i narasla nezaposlenost znace da su sve beneficije planske ekonomije za zene sistematski unistavane. Rast nezaposlenosti ce osuditi mnogo vise ljudi na siromastvo u Rusiji nego na zapadu jer su mnoge beneficije obezbedivane direktno radnim mestom: "Nezaposlenost jos nosi veliku mrlju u Rusiji. Tek je u 1991. prestala da bude protivzakonita. Onima koji su bez posla preti apsolutno siromastvo. Beneficije za nezaposlene su vezane za minimalnu platu od 14.620 rubalja mesecno, trecinu egzistencijalnog minimuma i sedminu prosecne plate. Besposleni su u jos gorem polozaju nego sto ove cifre pokazuju jer vecina osnovnih socijalnih usluga - kao sto su zdravstvo, skole i transport cesce vrse privatne kompanije nego lokalna vlast, i stoga su dostupni samo ljudima koji rade," javlja The Economist (11/12/93).

Pod prethodnim rezimom, zene su primale 70% plate muskarca. Cifra je sada 40%. Izdrzavanje porodice od jedne plate je bilo tesko u starom SSSR-u. Sada, sa dramaticnim rastom siromastva, to je virtuelno nemoguce. Stoga su zene glavne zrtve ovog reakcionarnog rezima. Prostitucija je enormno porasla, jer zene pokusavaju da prezive prodajuci svoja tela onima sa novcem - uglavnom "novim bogatasima" vrednim prezira i strancima. Cak i ovde bivaju plen Mafije koja zahteva bar 20% svih poslova. U zapadnim magazinima, Ruskinje se reklamiraju zajedno sa zenama treceg sveta kao perspektivne zene za muskarce koji su, iz razloga o kojima neko moze samo da nagada, nesposobni da nadu partnera u svojoj zemlji. U ponizavajucem ropstvu zena, redukovanih na nivo robe, je enkapsulirano ponizenje zemlje koja je prisiljena da podlegne jarmu eksploatacije u najogoljenijem i najbestidnijem obliku.

10-og februara 1993. ministar rada, J. Melikjan je objavio vladino resenje problema nezaposlenosti. Recima koje bi imale produ kod bilo kog desnog burzoaskog politicara na zapadu, rekao je da ne vidi potrebu za specijanim programima za povratak zena na posao. "Zasto bi smo se trudili da nademo posao zenama kada su muskarci nezaposleni i na pomoci za nezaposlene?" upitao je. "Pustimo muskarce da rade a zene da vode racuna o domacinstvima i deci". Takav recnik, koji je bio nezamisliv u proslosti, sada se evidentno tretuira kao nesto normalno i prihvatljivo. Ovde, jasnije nego bilo gde drugde, vidimo pravo lice kapitalisticke kontra-revolucije - okrutne, brutalne i primitivne - monstruoznog povratka u dane caristickog robovanja u kome je svakom robu bilo dozvoljeno da gospodari nad zenom i decom, kao kompenzacija za njegov spostveni degradirajuci polozaj.

Vladin pokusaj da sprovede politiku "povratka domu" je reflektovan u nekoliko predloga novog zakona koji je bio u razmatranju. Prvi predlog bi potencialno anulirao pravo zene na abortus, i zabranio zenama sa decom ispod 14 godina da rade vise od 35 sati nedeljno. Protesti koji su usledili, su izazvali da najkontroverznije klauzule budu napustene. Zakon sada zaobilazi pravo zene da obezbedi dnevni boravak za decu zaposlenih zena. Kao kompenzaciju, zenama sa troje ili vise dece se nude beneficije da ostanu kuci i paze ih. Ovo ce unazaditi polozaj zena bar za 70 godina. Gurnute nazad u srednjevekovnu porodicu, primorane su da placaju uzasne cene. 1993, 14.000 Ruskinja je ubijeno od strane njihovih muzeva ili mladica - cifra 20 puta veca nego u SAD.

Radjanje mafijskog kapitalizma

"Moskva je danas metropola u saci gangstera,prodavaca droge i makroa. Drustvo u kome je nekada drzava vladala strahom i gde je trgovina bila zlocin je zamenjeno dzunglom u kojoj se trgovinom upravlja strahom i svako ko prijavi zlocin biva raznet na svom pragu od strane placenika sa sacmarom. U isto vreme, plate greha su dovoljno dobre za nove bogatase u Rusiji; kasno uvece u sred radne nedelje u Teatro Grill-u... namrsteni mladici u markiranim sportskim jaknama masu mobilnim telefonima kao despoti i narucuju kanadski jastog i francuski sampanjac... Oni sede za stolom sa snazim telohraniteljima u koznim jaknama. Cinicno je to sto ne samo da je moralno i socijalno unazadivanje Rusije ucinilo mafiju neizbeznom, vec je to mozda i neophodno. Plitkouma posvecenost individualnom profitu je cini oruzanom i smrtonosmom silom protiv onih koji bi da obnove drzavni kolektivizam." (Sunday Times (8/5/94))

Gornji tekst nam daje ilustraciju vrste kapitalizma koja se rada u Rusiji danas. Jedna od glavnih optuzbi stavljenih na teret starog rezima je da je bio korumpiran. To je tacno, i to je bio jedan od glavnih razloga nezadovoljstva masa. Ali iskustvo sest godina kretanja u pravcu kapitalizma je pokazalo da je novi poredak daleko vise korumpiran nego bilo sta sto je do sada postojalo. Iluzija da bi Rusija mogla da razvije u klasicnu formu "demokratskog" kapitalizma kao u zapadnoj Evropi ili Americi je potpuno unistena. Mafijaske bande, direktno povezane sa nastajucim kapitalizmom, i cesto nerazaznatljive u odnosu na burzoaziju su se rasirile svuda. Njihovi pipci probijaju u svaki kutak drzave, posla i politike. Ruska mafija je povezana sa svojim slicnim oblicima u Italiji i drugde.

Postoje pokazatelji da [ruska mafija u] bivsem Sovjetskom Savezu koristi italijansku mafiju da se ekonomski izgradi bas kao sto je to uradila americka [mafija] ranije u ovom veku," kaze general major &endash;ovani Verdicio, znacajna figura u anti-mafijskim operacijama italijanske finansijske policije. Ovi kriminalni elementi se od strane nouveaux riches koriste kao garancija nove Rusije. Ali, njihove usluge imaju cenu. U izvestaju spremljenom za Borisa Jeljcina, Analiticki centar za socijalnu i ekonomsku politiku tvrdi da su tri cetvrtine privatnog biznisa primorane da placaju 10-20% svojih zarada kriminalnim bandama; 150 takvih bandi kontrolise nekih 40.000 kompanija, ukljucujuci najveci deo od 1.800 komercijalnih banaka. Po Newsweek-u: "Ruska mafija je prakticno pretvorila domovinu u gangstervil."

Ruska nova elita predstavlja gangsterski kapitalizam, prozet korupcijom od vrha do dna, i, elegantno receno, "zahvalan je kao Frankenstajnova majka." Ruski kapitalizam je jos korumpiraniji nego poznati "drugarski kapitalizam" Markosa na Filipinima. Francuski socijalista devetnaestog veka, Prudon je izmislio frazu: "svako vlasnistvo je krada." Sa strogo naucne strane gledista to je netacno, ali u sadasnjoj Rusiji priblizava se istini. Jedan zapadni finansijski strateg, vracajuci se iz Moskve, priznao je da je "rastuzen sveopstom prljavstinom i trulezom, bujajucom korupcijom pod maskom kapitalizma... Vratio sam se sa osecajem slutnje", dodavsi da "zlokobni dogadaju cekaju da se dogode." Ovo je bilo nekoliko meseci pre Jeljcinovog krvavog napada na Belu Kucu i rusenja parlamenta u novembru 1993.

U Rusiji, pokusaji da se odupre mafiji su sve riskantniji. Ovde, parafrazirajuci Klauzevica, ubistvo je produzetak posla drugim sredstvima. Samo u 1993, ministarstvo unutrasnjih poslova je prijavilo ubistva 94 osobe opisane kao "preduzetnici". Ministarstvo je belezilo po dva napada eksplozivom svakoga dana, od cega je skoro trecina bila protiv poslovnih konkurenata. U avgustu 1995, na dan krvavog bombaskog incidenta u moskovskom metrou, doslo je do demonstracija clanova Asocijacije bankara i Poslovnog okruglog stola. Oni su bili okruzeni telohraniteljima, i tvrdili da je 85 "ugovora" o likvidaciji napravljeno o njihovim clanovima u poslednje tri godine - i da je 47 ubijeno.

Jedan od ruskih 100 najvecih milionera, Ilja Mitkov, upucan je izlazeci iz kancelarije. Po Daily Express-u (21/9/93): "U vreme kada je umro, imao je privatni avion, kancelariju u Mejferu, i vilu i Ferari u parizu... Izgradio je poslovnu imperiju sa dve banke i zastupnistvom drugih trgovinskih preduzeca... U moskovskoj poslovnoj dzungli, niko nije bezbedan. Novine kazu da je ubijen u zavadi oko krivotvorenih placanja u koje je bila umesana jedna od njegovih banaka." Za razliku od zapada, mafijaski kapitalizam se sa rivalima nosi jednostavno, ubistvima. "Preduzetnici trazeci zastitu uposljavaju svoje sopstvene bande, koje dobro dodu i kod naplate duga".

To nije izuzetak vec pravilo u Rusiji. "U vecim kompanijama" javlja Financial Times (2-3/9/95), "armije cuvara obezbeduju glavne menadzere, deluju kao realizatori dugova, stite musterije i cak spijuniraju. Oni su moderni ekvivalent pratilaca srednjevekovnih lordova, ili pratilaca SAD veleposednika stoke u devetnaestom veku". Pjotr Filipov, ekonomista u Analitickom centru, pise u svom izvestaju: "Za celu generaciju koja raste ova situacija je normalna i ona se pod ovakvim okolnostima nece obratiti zvanicnim vlastima, vec nezvanicnim. Za ove ljude je verovatnije da ce naruciti ubistvo da kazne krivca ili cak neprijatnog partnera nego da odu na sud na arbitrazu."

Ruski ministar unutrasnjih poslova Anatolij Kulikov procenjuje da je broj narucenih ubistava, medu kojima i Amerikanaca, opao sa 530 u 1995. na 450 u 1996. i priznaje da su "biznismeni sakrili izmedu 150 i 300 milijardi dolara u zadnjih pet godina"". Procenju je da 40% zemlje poseduju kriminalci. Zakonodavstvo predvida kazne za one koji izbegavaju porez izmedu 862 i 2.000 dolara! On kaze, u vrhunskom potcenjivanju: "Imam sumnje (!) u vezi sa ovim ljudima koji su bili oronuli ljudi pre pet godina ali su sada milijarderi."

Crnoberzijanci i mafijasi, koji imaju kontakte sa najvisim slojevima vlasti, su ukljuceni u pljackanje drzave. Poslovna mafija je postala basnoslovno bogata koristeci sva sredstva koja su joj bila na raspolaganju. Najveci deo banaka kontrolise mafija, sa svojim luksuznim zapadnim automobilima, elegantnim devojkama i coporom misicavih telohranitelja. Na ovaj nacin se pere novac od prostitucije, droga i sa crnog trzista. "Situacija u Moskvi je kao sto je bila u Njujorku 20-tih i 30-tih" kaze Dzim Mudi iz FBI. Stotine narucenih ubistava se dogodi svake godine. Uobicajene cene su izmedu 1.000 i 5.000 za ubistvo.

Po The Economist-u, oblast gde se reforme i kriminal najjasnije preklapaju je privatizacioni program. "Ovo je bonanca za reketase." Isti ovaj zurnal daje primere primer privatizacionih aukcija u Niznom Novogorodu, gde je naoruzana policija za razbijanje demonstracija stitila potencijalne investitore od naoruzanih gangstera, zeljnih da zastrase konkurente za jeftine ugovore. "Na aukciji u Saransku", kaze, "u srednjeevropskoj Rusiji, policija nije bila prisutna da obeshrabri gangstere da 'savetuje' rivalima da ne ucestvuju; oni koji su bili uporni su, kako se prica, osakaceni".

Najranjiviji sektori drustva su plen mafije u potrazi za bogatim zrtvama. Moskovski Institut za istrazivanje kriminala procenjuje da je do petine ubistava sa predumisljajem u glavnom gradu pocinjeno da bi se prislo kuci zrtve. Stari su, iz ocaja, primorani da potpisu prodaju stana za kes, uz dogovor da se stan predaje tek posle smrti. Zatim bivaju ubijeni. Penzioneri samci su primarna meta. Vise od 3.500 tela "onih za koje se pretpostavlja da su nestali vlasnici stanova" lezi u gradskoj mrtvacnici. "Nekoliko nedelja pre [bombe u metrou]", pise Financial TImes" (2-3/9/95), "tri lesa, upucana i obezglavljena, su pronadena u kontejnerima na putu pored metroa. Pisalo je: nisu platili kiriju". U clanku se nastavlja: "Poslovni ljudi i direktori kompanija pistoj tretiraju kao sredstvo za naplatu duga, cak ni kao poslednje utociste". Zakljucak: "Ne postoji efektivan zakon o naplati duga".

O delu pred vama

Pad berlinskog zida i kolaps staljinizma je doveo do sveopsteg preispitivanja, ne samo u Rusiji. Svrha ove knjige je da pojasni ova pitanja, i odgovori na propagandu neprijatelja socijalizma, bazirajuci se na cinjenicama, ciframa i argumentima. To je zadatak koji je dugo odlagan. Ovo nije akademska vezba, vec priprema za buducnost. Sta je bio Sovjetski Savez, zasto je propao i kuda sada ide Rusija? Ovo su bila pitanja koja je Trocki postavio u svom remek-delu Izdana Revolucija napisnom 1936, koje cak i danas zadrzava svoju snagu i relevantnost. Niko ko ozbiljno zeli da razume sta se dogodilo u Rusiji ne moze ignorisati ovo veliko delo marksisticke analize, koje je polazna takca knjige pred vama. Njen cilj je takode da rasvetli prirodu rezima koji je proizasao iz Oktobarske Revolucije, da nalizira njegove kontradiktorne tendencije, da prikaze njegov uspon i pad, i na kraju, da ukaze na buduci pravac.

Prvo, nekoliko reci o metodologiji koja je u osnovi ovoga dela. Ne treba posebno naglasavati da je ovde koriscen marksisticki metod, dijalektickog i istorijskog materijalizma, jer nas on snabedva svim neophodnim naucnim alatom za analizu kompleksnih i kontradiktornih procesa, da razdvojimo slucajno od nuznog, da razlikujemo sta ljudi misle i govore o sebi i materijalnih interesa koje oni u krajnjoj liniji predstavljaju. Jedino je na taj nacin moguce razumeti sta se dogodilo u Sovjetskom Savezu, i tako shvatiti sta se sad dogada, i, bar privremeno, napraviti prognozu buducih desavanja. Autor dela pred vama je skoro ceo zivot proveo proucavajuci rusko pitanje, i dovoljno je kvalifikovan da obezbedi marksisticku analizu. Aktivni sledbenik Torckog jos od dana Internacionalne Leve Opozicije, Ted Grent se moze smatrati glavnim zivim eksponentom ideja trockizma danas. Zaista, veliki deo ovog dela je bazirano na bogatstvu materijala koji je Ted napisao u periodu od 50 godina, i nadasve, njegovoj analizi prirode novih staljinistickih rezima u istocnoj Evropi i Kini, i njegovom kreativnom i originalnom razvoju Trockijeve teorije proleterskog bonapartizma u odnosu na kolonijalnu revoluciju.

Prvi deo knjige se bavi Ruskom Revolucijom i svodi istorijski racun Oktobra, odgovarajuci na mnoge kritike, distorzije i pogresna tumacenja koja su ga okruzivala decenijama. U ovoj sekciji mnoga poglavlja daju deteljno objasnjenje marksisticke teorije drzave u odnosu na tranzicioni rezim koji je proistekao iz Oktobarske Revolucije. Uspon birokratije i staljinisticka politicka kontra-revolucija se prate kroz sve svoje faze. Ovaj deo, posebno kritika teorije "drzavnog kapitalizma" (ukljucujuci korisni dodatak o zakonu vrednosti u tranzicionom periodu) ima vise poteskoca za citaoca od ostalih delova knjige. Nuzno je shvatiti ovo da bi se razumeo proces u celosti. Treba istaci da su ovi delovi prvi put stampani u kasnim 40-tim u znacajnom Tedovom delu pod imenom Marksisticka teorija drzave. Da bi ovo i drugi materijali bili dostupni u formi knjige, mnogo korekcija je bilo nuzno. Veci deo ovoga smo uradili Rob Sivel i ja. Sve varijacije u stilu koje citaoci mogu primetiti poticu odavde.

Vredi se setiti da je pre 25 godina ted grent tacno analizirao razloge krize staljinizma, i predvideo njegov kolaps. Stavise, on je jedini koji je to uradio. Sve druge tendencije, od burzoaskih do samih staljinista, je uzimala zdravo za gotovo da ce naizgled monolitni rezimi u Rusiji, Kini i istocnoj Evropi trajati skoro beskonacno. Do danas, uzalud se trazilo objasnjenje o stvarnim razlozima krize staljinizma u svim spisima burzoazije, reformista i eks-staljinista, da ne govorimo o mnostvu sekti na rubovima radnickog pokreta. Ipak oni su unapred analizirani u dokumentima koje je napisao Ted Grent u Perspektivama Internacionale, jos u avgustu 1972. Nazalost, do sada je samo mali broj ljudi procitao ovo. Ovo delo ce uciniti ovu detaljnu i duboku analizu dostupnu siroj publici po prvi put.

U svetlu kasnijeg iskustva, nije nuzno menjati ono sto je napisano u to vreme u vezi sa razlozima krize staljinizma, i neizbeznosti njegovog kolapsa. Ova analiza prati isti metod koji je koristio Trocki. Jedina korekcija je da se moraju uzeti u obzir perspektive povratka kapitalizma u Rusiju. Dugo vremena, autor je smatrao da je takva mogucnost iskljucena. Pokazalo se da je to netacno, iako su u to vreme, isti stav imali skoro svi komenatatori, bilo staljinisticki ili burzoaski. To je pokazatelj izuzetne genijalnosti Trockog - koji je uz Lenjina, jedan od dva najveca masrksisticka mislioca koje je svet u ovom veku video - pokazavsi da je i po ovom pitanju u pravu. Kako bilo, misljenje autora je da kretanje u pravcu kapitalizma u Rusiji jos nije konacno zavrseno, i jos se proces moze obrnuti. Razlicite mogucnosti su elaborirane u poslednjem delu, koji objasnjava dijalekticki odnos izmedu Rusije i ostatka sveta.

S obzirom na corsokak u kome je sadasnji pro-burzoaski rezim u Rusiji, sta je verovatno da se dogodi? Kolaps Sovjetskog Saveza i kretanje ka restoraciji kapitalizma su otvorili novo kontradiktorno poglavlje. Predvidanje Trockog da staljinisticka birokratija da bi sacuvala svoje privilegije "nuzno mora u buduciim fazama traziti oslonac u odnosima [kapitalistickog] vlasnistva", se realizovala. Odvratni spektakl starih lidera, direktora i zvanicnika Komunisitcke Partije, kako cepaju svoje partijske kartice i otvoreno se transformisu u "preduzetnike", sa lakocom kojom covek prelazi iz pusackog u nepusacki vagon, pokazuje koliko je staljinisticki rezim bio daleko od istinskog socijalizma. U poslednjem delu svoje knjige, autor postavlja pitanje buducnosti Rusije i daje brojne razlicite mogucnosti. Ovo potice od cinjenice da je kretanje ka kapitalizmu jos uvek nezavrseno. Razliciti ishodi su moguci.

Marksizam je nauka, ali nije egzaktna nauka, kao matematika ili astronomija. Astronom moze utvrditi polozaj galaksije milion svetlosnih godina unapred, cesto sa apsolutnom sigurnoscu. Ali postoje nauke i nauke. Medicina je takode nauka, ali nije egzaktna. Bazirajuci se, sa jedne strane na znanju medicine, i sad druge, na svim raspolozivim simptomima, doktor uspostavlja dijagnozu. Uvek postoje razlicite mogucnosti: na primer, bol u stomaku moze znaciti cir, koliku ili rak. Ali, na kraju, doktor mora odluciti sta je najverovatnije, jer mora preci sa teorije na akciju, da bi izlecio bolest.

Perspektiva je po definiciji, kondicionog karaktera. Perspektive nisu sematski plan onoga sto ce se dogoditi, vec samo radna hipoteza, koja se mora konstantno revidirati, ispunjavati i proveravati u odnosu na aktuelne dogadaje. Stoga je greska zahtevati od dela pred vama da se u potpunosti bavi svakim aspektom situacije. Po svojoj prirodi, perspektive se moraju baviti opstim procesima. Sadasnja situacija je prelaz izmedu dve epohe, pokazujuci svu nestabilnost takvih perioda. Zadatak izrade perspektiva je jos vise otezan - ali ne i nemoguc - rapidnim promenama koje se dogadaju. Kada se bavimo kompleksnim situacijama, sa mnogo promeljivih, nuzno je objasniti razlicite varijante koje postoje, isticuci konsekvence svake. Ali, na kraju, nuzno je istaci koja je varijanta najverovatnija.

Po nuznosti, perspektive imaju algebarski, ne aritmeticki, karakter. Nepoznate kolicine se moraju ispuniti na osnovu stvarnog iskustva. Perspektivama se moze dodavati, menjati ih ili cak odbacivati ako dogadaji pokazu da su pogresne. Greske su neizbezne u izradi perspektiva. Ali za marksistu, cak i greska moze izaci na dobro, pod uslovom da je identifikovana, objasnjena i ispravljena. Na isti nacin, u istoriji nauke, eksperiment moze biti jos korisniji cak i kada ne donosi ocekivane rezultate, jer sluzi da ukaze na jos plodniji pravac istrazivanja i uvecava ukupan zbir naseg znanja, iako u negativnom smislu.

Ne mozemo na bolji nacin istaci svrhu ove knjige nego da ponovimo reci Trockog u uvodu u njegovo monumentalno delo o staljinizmu, Izdanu Revoluciju: "Svrha istrazivanja pored vama je da oceni korektno sta jeste, kako bi smo bolje razumeli ono sto dolazi. Zadrzavacemo se na proslosti samo onoliko koliko nam omogucava da vidimo buducnost. Nasa knjiga ce biti kriticka. Ko god uzdize ucinjeno je nesposoban da priprema buducnost... Mi nameravamo da pokazemo lice a ne masku."

Ove godine je 80-to godisnjica Oktobarske Revolucije. Apologete kapitalizma, i njihovi verni odjeci u radnickom pokretu, pokusavaju da se utese mislju da kolaps SSSR-a oznacava smrt socijalizma. Nece biti! Ono sto je propalo u Rusiji nije socijalizam, vec lazni model, karikatura socijalizma. Na mnogo nacina, staljinisticki rezim je bio antiteza demokratskom rezimu uspostavljenom od strane Boljsevika 1917. Sunovrat staljinizma su marksisti unapred predvideli i obajsnili. Do danas, mi smo uzalud trazili koherentnu analizu ovog procesa u spisima bilo koje druge tendencije na svetskom nivou. U retorspekciji, pad staljinizma ce se videti, ne kao kraj socijalizma, vec samo kao epizoda u kretanju ka socijalistickoj transformaciji drustva u svetskim razmerama. Demagoski napadi na socijalizam / marksizam / komunizam imaju sve prazniji odjek, jer se izmisljaju da se prikrije pozadina sve dublje krize svetskog kapitalizma. Padajuce stope rasta, stalna masovna nezaposlenost, napadi na zivotne standarde, zlobni rezovi [u budzetu], napustanje drzave blagostanja - ovo je realnost kapitalizma u naprednim zemljama u poslenjoj dekadi davdesetog veka. Ovo je stvarna pozadina protiv koje se pokusava restoracija kapitalizma u Rusiji. kakve su perspektive za uspeh? Rano je za definitivan odgovor. Ali jedna stvar je potpuno jasna oko pada "socijalizma u jednoj drzavi". Sudbina Rusije danas ce vise nego ikada biti determinisana dogadajima na svetskom nivou.

Alan Woods

London, 8. mart 1997.
avatar
lune
Komunista
Komunista

Broj poruka : 215
Datum upisa : 04.06.2009

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Комунистички покрет у Србији

Počalji  Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu